Izvor: Blic, 14.Maj.2010, 01:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlast i kultura
Po ko zna koji put u ovoj rubrici, staroj evo već deset godina manje koji mesec, valja mi se baviti odnosom moći i stvaralaštva, prevedeno na srpski: vlasti i kulture. Kod nas, naime, moć je isto što i vlast. A vlast je isto što i partije. Rad u kulturi, pak, uvek je ista stvar - neki ljudi proizvode izvesna kulturna dobra, materijalna ili nematerijalna (to se sad kaže „duhovna“; i uopšte: „duhovnost“ je postala do opako raubovana reč).
Neki drugi ljudi imaju tu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << neobičnu potrebu da nešto čitaju, slušaju ili gledaju. Na zgranuće našijeh vlastodržaca, ti ljudi neće da gledaju televiziju, nego - kakvi ekscentrici! - žele otići u bioskop, pozorište, na koncert i na izložbu. Umesto da gledaju političare ili estradne umetnike, i jedni i druge u svom neprestanom „šou realnosti" (u kojem, doduše, ima šoua, ali nema mnogo realnosti, čak ni one virtuelne), takve spodobe imaju tzv. kulturne potrebe. Kome to, k vragu, treba, misle se naši moćnici, to samo košta, a niko od toga nema ništa: niti može da se u to čestito „ugradi", niti iza svega toga ostaje bilo šta korisno; još kakvu sliku i da turiš na zid, to ajde, ali ovi uzmu, pa naprave performans, kukala im majka, šta da radim sa „pREformansom", 'de to da okačim? Uzmu pa odu, nenormalni, majke mi, na koncert, oni tamo gude i pevaju na stranim jezicima, svi sede, niko ne đuska, i još traže da im se u tome pomaže. Pa, onda, teatar: sediš, a oni sa scene te kritikuju, lepo vidiš da rovare protiv tebe, još traže da im to finansiraš.
Nije lako našim vlastodršcima bilo ni pre sa nama ovakvima. Ali, ti odranije su bar bili toliko pristojni, pa su i sami ponekad posećivali neka od tih mesta, smatrali su da je lepo biti kulturan. Ako ništa, kad ih natera muka da, recimo, otvore Bitef, da im to ne bude prvi put u teatru.
Ovi novi ne idu u pozorište, ne posećuju izložbe, ne vole ni „Kolarac". Ili im se tamo neko direktno obraća ili im nedostaje, kao onom slavnom ministru kulture posle „Kralja Lira" u „Ateljeu 212", daljinski upravljač.
I zato misle da je stalno smanjivanje broja ljudi u kulturi - drugim rečima: otpuštanje - normalna stvar. Šta će kad ih to ne zanima, i kada ništa o tome ne znaju.
Pa, je l’ tako, Dragane?
