Izvor: N1 televizija, 04.Mar.2017, 21:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlajčić: Spektakularni Vulin, kao Baster Kiton
"Ne možeš da pišeš sve što misliš, ali moraš da pišeš ono što misliš. Dakle, ako neko hoće da te gurne u novinarsku, moralnu ili privatnu kloaku, ćuti i izmakni se. Ja sam imao takvih trenutaka i godina", poručio je u intervjuu za Novu ekonomiju novinar, esejista, književni i filmski kritičar Milan Vlajčić.
U nedavno objavljenoj knjizi "Potemkinovi potomci" komentarišete kulturnu, socijalnu i medijsku scenu u Srbiji, ali i u svetu. Knjiga je nastavak dnevničkih >> Pročitaj celu vest na sajtu N1 televizija << zapisa "Pogledi iz ogledala". Stavili ste se u ulogu posmatrača. Šta ste videli?
- Reč je o maloj optičko-metafizičkoj igri. Mi se svi gledamo u ogledalu i često se ne mirimo s onim što u njemu vidimo. Moje najnovije četiri knjige su eseji i kratka razmišljanja o kulturi. Međutim, kad se kod nas govori o kulturi, onda je gotovo nemoguće zaobići takozvanu dnevnu, to jest "visoku politiku". Nažalost, već pedeset godina, a toliko sam u kulturnom novinarstvu, kultura je neprekidno pod paskom političara, zato je bilo gotovo nemoguće da se na nju ozbiljno ne odraze i sva višedecenijska ekonomska i društvena urušavanja. U razvijenom svetu o kulturi i prosveti brine država, vodeći promišljenu politiku. Ovde je sve gola improvizacija. Do pre dvadeset godina nisam znao koliki je budžet za kulturu zemlje u kojoj sam živeo, o kojoj sam razmišljao i čiju kulturu promišljam sve vreme. Kad sam doznao koliko se novca izdvaja, ja sam se zapanjio. Očigledno je da naši političari ne razmišljaju o kulturi, jer su oni nekulturan svet.
U knjizi dajete dijagnozu stanja u društvu. Koja su vas pitanja i nedoumice najviše mučili?
- Prvo ću vam dati malu dijagnozu sebe. Školovao sam se da budem književni kritičar, profesor, filmski kritičar. Kao novinar sam radio više žanrova. To je bilo vreme pravog novinarstva, ne kao sada. Danas uđu klinci u redakciju, sednu za kompjuter, nađu "Njujork tajms", nekako prevedu tekst i napišu "Bijonse dobila Gremi". Istu vest prenesu sve redakcije. Ja sam ušao u profesiju kad je bila čast biti novinar. Novinarstvo je sada na vrlo niskoj ceni. Možda sam mogao da budem obrazovaniji, pismeniji i hrabriji, ali ono od čega nikada nisam odustajao je da govorim sa ogromnim oduševljenjem o stvarima koje su vrh kulture. Bez oduševljenja za vrhunske vrednosti nema određivanja visokih standarda u procenjivanju kulture.
Koja su vas pitanja i nedoumice mučili dok ste se trudili da date dijagnozu?
- Postoji jedno zlatno pravilo koje je toliko jednostavno da ga tek povremeno glasno izgovorim, a naučio sam ga od mudrih ljudi - "ne možeš da pišeš sve što misliš, ali moraš da pišeš ono što misliš". Dakle, ako neko hoće da te gurne u novinarsku, moralnu ili privatnu kloaku, ćuti i izmakni se. Ja sam imao takvih trenutaka i godina. Devedesetih sam se zatekao u listu "Politika" koji se rušio iznutra. Tadašnja uređivačka garnitura u znaku Slobodana Miloševića me je tri puta izbacivala na ulicu, na "prinudni odmor". Da me nisu vratili u profesiju na način koji je meni odgovarao, radio bih nešto drugo. Što rekla jedna moja profesorka istorije "bio bih cvećarka na Kalenićevoj pijaci". Nisam se uvek mnogo proslavio, ali sam gledao da se ne oblatim. To je najvažnije u novinarstvu. Oni koji prodaju dušu, njima povratka nema. Doduše, kažu ljudi koji se u to razumeju da ima povratka i iz prostitucije, jer prostitucija nije bolest, već zanat kao i svaki drugi.
Decenijama pravite listu značajnih filmskih promašaja. Kada biste sastavljali listu naših društvenih promašaja, šta bi se našlo u vrhu?
Počeću od slučaja Savamala koji se desio pred našim očima, a mi skoro godinu dana ne znamo ko je rušio objekte. U političkoj vizuri, od likova mi je najspektakularniji Aleksandar Vulin. Da nije čovek sa velikim ovlašćenjima, izazivao bi veliki smeh kod mene, kao Baster Kiton. Verujem da mnogi pamte 1997. godinu kad je Milošević priznao da je izgubio izbore, Vulin je tada polivao ljude vodom na minus 10 stepeni. Kad su mu to rekli, on je pitao da li su možda želeli da greje vodu! Konkurencija na ovoj vašoj listi je ogromna i stvarno ne znam sa kog kraja da krenem i gde ćemo završiti. Jedno veliko Potemkinovo selo je i Sajam knjiga koji je nekada bio časna kulturna institucija. On je postao poprište velikih političkih manipulacija. Uvodne govore drže ljudi koji govore somnabulne stvari. Ove godine važni izdavači nisu mogli da zakupe prostor jer je bio skup.
Dali ste dijagnozu, čime da se lečimo?
Ima mnogo takozvanih školovanih budala u ovom gradu koji ti nagrizaju mozak jer i oni traže svoje žrtve. Njih treba izbegavati. Ono što je najvažnije jeste imati svoju biblioteku i svojih deset knjiga. Ja imam spisak knjiga kojima se uvek vraćam iako im znam svaki red. To su moje knjige za pusto ostrvo. Svako od nas treba da ima jedno svoje ćoše, lampu sa abažurom, knjigu i ćebe ako ne greju dobro u stanu.
