Izvor: Politika, 06.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vizantija i Internet
ESEJISTIČKA PROZA
Radoslav Petković (1953), autor romana: "Put u Dvigrad" (1979), "Zapisi iz godine jagoda" (1983), "Senke na zidu" (1985), "Sudbina i komentari" (1993), zbirki priča: "Izveštaj o kugi" (1989), "Čovek koji je živeo u snovima" (1998), knjiga esejističke proze: "Ogled o mački" (1995) i "O Mikelanđelu govoreći" (2006), objavio je nedavno svoju novu knjigu "Vizantijski Internet", u izdanju "Stubova kulture", koja ima tri eseja: "Vizantijski Internet", "Dosadni pisar i Muza" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i "Zašto je Platon bio bolestan".
Petković je dobitnik naših najuglednijih nagrada: NIN-ove, "Miloš Crnjanski", "Meša Selimović", "Ivo Andrić", "Vitalove" nagrade "Zlatni suncokret", "Borbine" godišnje nagrade. Dela su mu prevođena na francuski, grčki, mađarski, engleski, nemački, ruski, italijanski, slovački, bugarski jezik.
Vizantija više ne postoji, a Vi se pitate i da li je postojala?
Pojam "Vizantije" koristim uglavnom metaforično jer to je pojam koji je onima koje zovemo "Vizantinci" bio potpuno nepoznat, kao što im na pamet nije padala ni mogućnost da su oni nekakvi "Vizantinci". Pojam nastaje tek posle pada Konstantinopolisa i on, već svojom suštinom, govori da se radi o jednoj interpretaciji, jednom viđenju te države i, naročito, te kulture. A ta viđenja su različita, često krajnje suprotstavljena a često, opet, i paradoksalno slična u svojoj prividnoj suprotstavljenosti.
Između Rimskog carstva i Vizantije stavljate znak jednakosti, tvrdeći da zabluda o posebnosti postoji samo kod nas, zbog lošeg prevoda?
Nikako se ne bih složio – ako se takav utisak stiče na osnovu moje knjige, onda je to moja greška – da stavljam znak jednakosti. Konačno, hiljadu godina je vrlo dug period i čak ako se nešto na početku i na kraju isto zove to nikako ne može biti isto.
Insistirao sam na nečem drugom, da su "Vizantinci" do samog kraja svoje carstvo i svoje careve nazivali rimskim. To ne znači da su stavljali znak jednakosti između Hadrijana i Vasilija Bugaroubice, oni su, konačno, svoje carstvo smatrali neuporedivo boljim jer je hrišćansko, za razliku od prethodnog paganskog, ali su takođe insistirali na kontinuitetu. Činili su to i iz razloga koje možemo smatrati da su tada bili dnevnopolitičke prirode, ali su to, makar u okviru zvanične, državne ideologije, dosledno činili.
Vizantija nije jedinstven pojam. Tokom hiljadugodišnje istorije nastalo je više "Vizantija": zapadnoevropska, pravoslavna, ruska, turska. Vizantija je i virtuelna mreža, na Internetu?
Što bi značilo da nastaje još jedna Vizantija u nizu. Mada, kada čovek pregleda Internet, primetiće da sve nabrojane i dalje traju u okviru ove nove.
U eseju "Dosadni pisar i Muza" govorite o sudbini usmene i pisane književnosti. Da li kompjuteri mogu da ugroze knjigu?
Kada kažemo knjiga, najčešće smo nedovoljno svesni da je ono što pod tim pojmom podrazumevamo, knjiga koju držimo u ruci ili na polici, takođe proizvod tehnološkog razvoja, dakle pojave štamparije. U istoriji industrije knjiga je zapravo prvi proizvod masovne proizvodnje, prvi put se nešto proizvodi u velikom broju istovetnih primeraka. Tako knjiga, za razliku od pozorišne predstave, slike ili koncerta, postaje dostupna velikom broju ljudi gde god oni živeli i upravo je zato, a ne iz nekih metafizičkih razloga, sinonim za ono što se nazivalo "kulturom". Razvoj novih tehnologija je logično ugrozio monopolistički položaj "knjige", tačnije štampe, Gutenbergove galaksije. Mada treba biti svestan da joj kompjuter i nije tako suprotstavljen kako se nekada hoće reći, konačno sve ovo pišemo na kompjuterima.
Imate izvesnih primedbi na koncept azbuke Vuka St. Karadžića, jer ga smatrate pripadnikom "usmene kulture"?
Slavna i mnogohvaljena maksima "Piši kao što govoriš" svedoči o jednom doživljaju sveta u kojem je pismo samo sporedno sredstvo, koje treba da sačuva govor i da omogući njegovo ponavljanje. Ljudi su dugo, čak i kada sede sami – napisano naglas čitali. Nemo čitanje je relativno nov fenomen. S druge strane, ne znam da li je iko ikada Don Kihota ili Rat i mir izgovorio. To su tekstovi u punom smislu te reči, u samom početku pisani, nikada govoreni, i namenjeni nemom čitanju. Govor i pismo su podložni različitim pravilima. Nije isto pisati tekst i usmeno se obraćati pojedincu ili publici. U ovom drugom slučaju morate biti, neko bi rekao, jednostavniji i razumljiviji, ali to uvek znači da morate i uprošćivati, što zna svako ko je recimo nastupao na televiziji. Televizija ne trpi suviše složen iskaz i to nije, kao što mnogi misle, posledica neke đavolske prirode ovog medija već zahteva usmenog iskaza, makar i tzv. druge usmenosti koju donose moderni elektronski mediji.
Razmatrate i nastanak nekih evropskih jezika: italijanskog, francuskog, nemačkog. Kako gledate na naš slučaj: preimenovanje jednog jezika u četiri različita imena?
Upravo u priči o nastajanju pominjanih jezika video sam jake državno-političke razloge i momente, najtačnije rečeno ideološke. Znam da se ovo neće dopasti mnogim lingvistima, ali mislim da je i u lingvistici, često, uticaj ideologije, po samoj prirodi stvari, mnogo veći nego što se želi priznati. Dakle, ono što se desilo kod nas nije ništa novo niti je ograničeno samo na naše područje. Škotlanđani su se izborili da ono što je dugo smatrano nekakvim dijalektom, da ne kažemo iskvarenim engleskim, dobije status škotskog jezika i sasvim je jasno da se tu radi o politici. Ovo je kod nas malo poznato, kao što je malo poznato da je svojevremeno i u SAD bilo pokušaja da se jezik preimenuje u američki, ali je onda, očigledno, pobedila želja da se zadrži veza sa engleskom kulturom.
U eseju "Zašto je Platon bio bolestan" vidimo da Sokrat umire bez straha od smrti, ali i da tog poslednjeg dana nigde nema Platona, njegovog učenika, jer je, izgleda, "bolestan". Zvuči poznato?
Pre nego što nepromišljeno osudimo Platona, vodimo računa da ja ceo svoj esej izvodim na osnovu dijaloga koji je sam Platon napisao. Moje tumačenje jeste da je Platon želeo da ovde, makar i prikriveno, iskaže svoje kajanje zbog svoje slabosti, zbog jednog svoga postupka. Ko među ljudima, kada bi pošteno preispitao svoj život, ne bi mogao pronaći slične slabosti i nedostojne postupke, razloge za kajanje?
Knjiga ima formu naučnog rada, sa fusnotama. Da li je ovo doktorska disertacija ili još jedan roman za NIN-ovu nagradu?
Roman nije sigurno, jer da sam pisao roman uključio bih više imaginacije. Trudio sam se da se striktno držim meni poznatih činjenica ali da ih potom i interpretiram. Ova interpretacija, naravno, uvek uključuje i određenu količinu imaginacije. Mislim da sva velika istoriografska dela, uključujući i klasičnu Istoriju Vizantije Ostrogorskog, imaju u sebi snažan element imaginacije. Držeći se striktno činjenica, ne možemo ovde mnogo postići i tu važi ona maksima "glupo kao činjenica".
[objavljeno: ]
