Izvor: Šumadija Press, 27.Dec.2015, 20:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Visoka cena za zaštitu koju pruža kolektiv
Naše opiranje društvenim i političkim promenama posledica je izrazito kolektivističke kulture kojoj pripadamo. U ovome leži znatan deo odgovora na pitanje zašto se nije desio6. oktobar.
Ogromna popularnost turskih ili latinoameričkih TV serija pokazuje koliko su fabula i odnosi između likova u tim serijama bliski prosečnom građaninu u Srbiji. U velikom broju njih, priča se odvija u krugu jedne velike porodice, a životi njenih članova u znatnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Šumadija Press << meri zavise od prevelike moći i uticaja „oca porodice”.
Međutim, kolektivizam i prepoznavanje prosečne srpske porodice u likovima ovih sapunica nisu samo razlog za njihovu veliku popularnost, već i jedan od uzroka naših ozbiljnih, suštinskih problema.
Istraživanje holandskog socijalnog psihologa i antropologa Herta Hofstejdea (Geert Hofstede), koje je sproveo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, pokazalo je da je tadašnje jugoslovensko društvo izrazito kolektivističko. Na skali od 1, koji označava „potpun kolektivizam“ do 100, koji označava „potpun individualizam“, tadašnji Jugosloveni dobilli su indeks 26.
Kolektivizam nas vuče u apatiju
Nama svojstveni determinizam i velika distanca moći, potpomognuti teškim materijalnim položajem i iskustvom, kod većine građana Srbije izazivaju nevericu da bi bilo šta u našim životima, institucijama i društvu moglo da se promeni.
Zapanjujuće, i možda zabrinjavajuće, deluje podatak da posle više od 40 godina ovaj indeks iznosi 25, odnosno da je naše društvo još jedan, doduše mali, korak bliže potpunom kolektivizmu. Pripadnici naše kulture sada su za nijansu spremniji da se potpuno odreknu svoje individue i svoju sudbinu povere kolektivu.
Sada, kao i početkom sedamdesetih, pripadnici naše nacionalne kulture uglavnom veruju da je kolektiv odgovoran za sudbinu svakog člana i dužan da se o njemu brine. Zauzvrat, član kolektiva treba da iskazuje apsolutnu lojalnost kolektivu, odnosno autoritetu koji ga predstavlja. Uz veliku distancu moći, kolektivizam se lako pretvara u zavisnički odnos pojedinca od vrhovnog autoriteta u kolektivu. Član kolektiva tada gubi svoju inicijativu, svoje mišljenje, pa čak i identitet, postajući slepi pratilac svog lidera, bilo da je to otac porodice, bilo da je direktor preduzeća, vođa partije ili predsednik države.
– Nama nije bitan stručnjak, nego je bitna harizma. Mislim, svuda u svetu se to traži, ali ovde se prosto ne prepoznaje kvalitet čoveka, već njegova harizmatičnost, pa makar on bio i ludak, krenućemo za njim ako je harizmatičan. Ja pretpostavljam da su godine robovanja, podaničkog statusa, urodile „plodom“ – kaže za Šumadijapress psiholog Dragan Kandić.
– Srbi tradicionalno gaje idolopoklonstvo prema liderima. Setite se „spontanog“ dočeka partrijarha Irineja u Jagodini koji mnogo podseća na Titove dočeke, sem što je ikonografija jednostavnija. Uostalom i političke partije se nazivaju po svojim liderima – Tomina partija, Koštuničina, Tadićeva … – smatra sociološkinja Lela Vujošević.
Kolektivizam podstiče verovanje u determinizam – ništa ne može da se izmeni budući da je sve unapred zacrtano, ljudi svojim postupcima samo „ispunjavaju“ prethodno utvrđen plan nekih „viših“ sila. Nema vere u promene i čak se smatra da niko ne može da izmeni samog sebe – čovek umre onakav kakav se rodi. Ovakva uverenja su i danas snažna u našem društvu, posebno kada se govori o političkim promenama. Danas smo svi svesni da se, posle istorijskog 5. oktobra, nije desio šesti, koji bi, u stvari, po svom značaju i ušao u istoriju.
Umesto toga, 6. oktobar, kao „dan koji se nije desio“, ostaće simbol propuštene prilike da se sprovede suštinska društvena i politička promena. Šesti oktobar se nije „desio“ ni dolaskom naprednjaka na vlast. I u ovom slučaju je reč o skidanju jedne interesne grupe s trona i postavljanju druge, koja koristi položaje za zadovoljenje svojih potreba i razračunavanje s prethodnicima. Nažalost, ovo razračunavanje se završava samo na istražnim radnjama i pritvorima i građani Srbije nisu, i verovatno ni neće, videti nijedan sudski epilog za počinjene „zloupotrebe vlasti“ prethodnika.
Individualizam vs. kolektivizam
U individualističkim kulturama identitet je baziran na pojedincu, dok je u kolektivističkim kulturama baziran na kolektivu, odnosno socijalnom sistemu. Postoji verovanje u nepogrešivost i apsolutni autoritet kolektiva. Zato u kolektivističkim kulturama uvek mora da postoji neki oblik socijalnog sistema sa kojim bi se ljudi poistovećivali i iz kojeg bi izvodili svoj lični identitet. Pojedinac ne izvodi svoje „ja“ samo iz svojih ličnih osobina, već i iz pripadnosti nekoj socijalnoj grupi (naciji, klasi, društvenoj grupi, socijalnom sloju, navijačkoj grupi, partiji i sl.). U kolektivizmu, „mi“ je važnije od „ja“. „Ja“ može da proističe samo iz nekog „mi“.
Nasuprot tome, individualizam podrazumeva da je svaki pojedinac odgovoran za sebe i svoju najbližu porodicu. Veruje se da ljudi po svojoj slobodnoj volji mogu da menjaju stvari i aktivno utiču na sopstvenu sudbinu. Visoko se ceni razlika koju pojedinac svojim postupcima unosi u svoju okolinu.
– Kod nas su stvari na deklarativnom nivou. Ljudima je mnogo lakše da pričaju istu priču, naročito u referentnom okviru kojem pripadaju. Mnogo je teško iskočiti iz svog referentnog okvira, jer onda postaješ disident. To je sada vrlo nepopularno. Stalno nekome moraš da pripadaš – kaže Dragan Kandić.
Odrastanje u kolektivizmu
– Naša deca odrastaju kao polusocijalizovane osobe. Ekonomsko siromaštvo ih dodatno primorava da žive u produženom detinjstvu, a to znači i da su primorani da se odreknu odlučivanja i odgovornosti za svoj sopstveni i za kolektivni život – ocenjuje sociološkinja Lela Vujošević.
Individualizam podrazumeva „labaviju“ društvenu strukturu, u kojoj svako brine za sebe, pa ni socijalne veze nisu tako čvrste. U kolektivizmu postoji snažna socijalna struktura, u kojoj su socijalni odnosi vrlo intenzivni i u kojoj se od pojedinca očekuje da vodi brigu ne samo o sebi, već i o članovima kolektiva kojem pripada. To ne moraju da budu samo članovi uže ili šire porodice, već i saplemenici ili zemljaci (ljudi iz istog kraja).
Deca, čak i u četrdesetim godinama
Razlike između kolektivizma i individualizma ogledaju se i u porodičnim odnosima. Tako se mladi u individualističkim kulturama daleko ranije osamostaljuju, nego mladi u kolektivističkim kulturama. Ovi drugi smatraju da su roditelji dužni da ih izdržavaju i pomažu, čak i u njihovim srednjim godinama. Zauzvrat, oni dopuštaju roditeljima mešanje u njihov lični ili porodični život, što ih vrlo često čini nezrelim, čak i u četrdesetim godinama. U kolektivističkim kulturama je izraženija i briga o roditeljima u njihovim poznim godinama.
– Mladi danas možda i imaju želju da se ranije osamostale, ali definitivno nemaju mogućnosti. Ta fizička blizina osnovne porodice jeste problem i uvek je bila problem. Tu dolazimo do sebičluka naših roditelja, i baba i deda, koji i kad su imali priliku da nešto ostave deci, često su gledali da to bude u njihovoj fizičkoj blizini. Pitanje je da li su oni to radili zbog svog potomstva ili zbog svoje sigurnosti u starosti. Ja sam sklon da poverujem da je ovo drugo, naročito zbog toga što je motiv sigurnosti izuzetno snažan. Naši roditelji silno greše što ne forsiraju ličnost koja je sposobna samostalno, nezavisno da se bori sa životom. Takođe, školski sistem sa insistiranjem na dečijim pravima bez sistema odgovornosti je nepotpun paket koji ne gradi zrele ličnosti – kaže Dragan Kandić.
– Deca se u današnjoj Srbiji ne uče obavezama, niti prema sebi niti prema okolini i od njih se ne očekuje da doprinose porodičnom životu. Ovo „puštanje” i razmaženost je zapravo zamena za napor da se odnos s decom osmisli i obogati. Naša deca zato odrastaju kao polusocijalizovane osobe. Ekonomsko siromaštvo ih dodatno primorava da žive u produženom detinjstvu, a to znači i da su primorani da se odreknu odlučivanja i odgovornosti za svoj sopstveni i za kolektvni život – smatra Lela Vujošević.
„Sistem koji budi zlo u ljudima“
Psiholog Dragan Kandić smatra da smo mi dezintegrisano društvo bez jasnog sistema vrednosti, gde su prošle vrednosti odbačene, a nove nisu nastale, pa se zbog toga mora uzeti nešto od onog starog. On podseća da je osećaj pripadnosti jedna od osnovnih potreba čoveka, tako da će pojedinac da pribegne konformizmu ne kao osnovnoj vrednosti, nego baš zato da bi imao osećaj pripadanja, da se ne bi izdvajao, da bi imao osećaj da je voljen, da nije etiketiran.
– Sistem je taj koji treba da budi dobro u ljudima. Za sistem koji postoji u Srbiji, ne znam da je ikad bio dobar, zbog te inertnosti i podložnosti autoritetima. Mi smo donosioce slobodne misli, novinare, hrabre političare ubijali, nekog ko je imao snagu, energiju i hrabrost da povuče stvari u drugom smeru ka individualizmu, ka stručnosti, ka slobodi, ka spremnosti da se izrazi različitost, ka energičnosti, ka viziji za bolje sutra gde podobnost i konformizam neće biti jedino merilo uspešnosti nekog čoveka, gde će čak takve stvari biti sramota. Međutim, nekadašnji milje se opet vratio, ako je uopšte i nestajao. On ništa nije različit, on ima samo prefikse demokratskog, a vi i dalje da biste uspeli u bilo čemu, morate da budete priklonjeni nekoj vladajućoj oligarhiji – tvrdi Kandić.
Iako se današnje srpsko društvo u pogledu kolektivizma i uopšte sistema vrednosti ne razlikuje mnogo od nekadašnjeg jugoslovenskog društva s početka sedamdesetih, kada je holandski antropolog Hofstejde sproveo istraživanje, neke promene su se u poslednjih pedesetak godina ipak desile. Međutim, te promene, prema Kandićevom mišljenju, uopšte nisu bile promena na bolje.
– Naše društvo se dosta promenilo od šezdesetih godina, jako je haotično, većina drhti i dalje pati od konformističkog sloma ličnosti, ako je uopšte nekad imala ličnost. Došlo je do depersonalizacije ljudi u njihovoj samopercepciji i u percepciji društva. Traže se prototipi, traže se uniformna rešenja, preko standardizacije, pri čemu se ne standardizuju procedure, već svest i ponašanje ljudi, ne prilazi se čoveku kao neponovljivoj jedinki. U drugim zemljama su ti procesi i sistemi otišli dalje, pa sistem budi dobro u ljudima. Ovde sistem budi zlo. To je osnova – potrebno je da se prave sistemi takvi da tebi bude neprijatno da ispoljiš zlo, sebičluk, mržnju – kaže Kandić za Šumadijapress.
Pomenimo da je kolektivizam bio jedan od ključnih elemenata Hofstejdeovih istraživanja. Zajedno s njim, Hofstejde otkriva još nekoliko dimenzija kulture, koje su ključne za razumevanje zašto smo ovde gde smo. Pored ukazivanja na visoku distancu moći, on naročitu pažnju obraća na sklonost pripadnika jedne kulture ka riziku, kao i na važnost poznanstava za ostvarenje ličnih i profesionalnih ciljeva.
