Izvor: Politika, 20.Mar.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više vode računa o količini nego o kvalitetu
Za uvođenje evropskih standarda u proizvodnji mleka trebauložiti 5.000 evra po muznom grlu
Kako se sa 0,5 vratiti na, evropskim standardima dozvoljenih, 0,05 mikrograma aflatoksina u mleku kad nam iz Nacionalne asocijacije prerađivača mleka, koja okuplja 40.000 najvećih proizvođača, jasno poručuju da je, sa onim čime raspolažemo, za nas to apsolutno neizvodljivo? Hteli to da priznamo ili ne, to je istina, kao i to da svega 20 odsto srpskih stočara proizvodi mleko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po evropskim standardima. Najmanje je uputno, u ovom momentu, to prenebregavati i, poput noja, zabijati glavu u pesak. Ne zbog stočara koji su,kako god da se okrene, na gubitku, već nas samih i evropske perspektive kojoj težimo.
„Slučaj aflatoksin", bez obzira na to koliko bio bolan i frustrirajući, konačno nas dovodi do tačke suočavanja i otrežnjenja: jesmo li i koliko spremni da se pridržavamo strogih evropskih propisau poljoprivredi i proizvodnji hrane, a samim tim i mleka? Deklarativno,za evropske standarde su svi: farmeri, stočari, proizvođači stočne hrane, kao i mlekare, potrošači... ali u lancu „od njive do trpeze” i u praksi to izgleda sasvim drugačije. Najviše zbog toga što većina proizvođača nije svesnašta se pod „evropskim standardom” mleka podrazumeva. Neki su i razboriti, ali kao što reče Lala, „ne mare mnogo” i to nam se očito obija o glavu.
Obilazeći poslednjih godina srpska sela imao sam prilike da čujem jadikovke seljaka kako im mlekare zakidaju na stavkama (samim tim i na otkupnoj ceni)za koje nikad nisu čuli. To se, u prvom redu, odnosi na broj somatskih ćelija u jednom mililitru (evropski standard do 400.000) predatog sirovog mleka, zatim na dozvoljeni nivo bakterija (do 100.000 u mililitru), kao i propisanu upotrebu antibiotika od najviše 0,004 grama.
Kad potpisuju ugovore sa mlekarama naši stočari istovremeno preuzimaju i obavezu da će predavati mleko od zdravih krava koje se redovno pregledaju, imaju ubeležen genetski kod i sopstveni zdravstveni karton. To, naravno, podrazumeva da u sopstvenoj proizvodnji mora da sprovodi standarde o pravilnoj i kvalitetnoj ishrani, objektima za smeštaj goveda, vode računa o higijeni aparata za mužu, a pogotovo vimenu krava.Većina proizvođača, čast izuzecima, ove standarde ispunjava samo delimično ili, što je često slučaj, gotovo nikako.
U situaciji kad je sirovog mleka na tržištu sve manje, a potražnja sve veća, mlekare i otkupljivači više vode računa o količini nego o kvalitetu. Zarad profita, kroz kontrolne kuće i (ne)akreditovane laboratorije, raznoraznim kanalima, prolazi i na tržište dolazi i ono što, ni u jednoj zemlji koja drži do bezbednosti hrane i zdravlja svojih građana, ne bi prošlo. Sve je O. K.do trenutka kad se krčag s mlekom ne razbije u paramparčad, kao što se desilo sa aflatoksinom.
To otvara, naravno, pitanje: ko kontroliše kontrolne kuće i laboratorije i zašto do sada nije zaživela referentna nacionalna laboratorija kao krovna institucija za ocenu kvaliteta mleka i njegove zdravstvene bezbednosti. Validnog odgovora od nadležnih nema, a bolje upućeni kažu da je za podizanje kvaliteta mleka u primarnoj proizvodnji i striktno uvođenje evropskih standarda i tehnologije, nužno uložiti 5.000 evra po muznom grlu.
Popis poljoprivrede pokazao je da imamo nešto više od 900.000 goveda, od čega 250.000 muznih grla, što znači da mleko po evropskom standardutreba da nas košta milijardu i 250 miliona evra! Država za to sigurno nema para niti će ih u dogledno vreme za tu namenu imati, ali zato može da stvori ambijent i natera proizvođače i prerađivače mleka da sarađuju u zajedničkom interesu, a za dobrobit svih nas bez obzira na EU.
Urednik lista „Poljoprivrednik”
Kosta Rajević
objavljeno: 20.03.2013.
.jpg)
