Izvor: Politika, 05.Avg.2013, 16:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Više od polovine mladih živi o trošku roditelja

Ako mladić ili devojka nemaju finansijsku podršku roditelja ne mogu da završe fakultet, ali ni da kupe stan. – Većini mladih život kod mame i tate odgovara

U Americi neki ostareli roditelji strahuju da će njihovi troškovi života pasti na teret dece, ali to nije slučaj kod nas: u Srbiji više od polovine mladih živi na roditeljskom budžetu i bez nade da će se u skorijoj budućnosti osamostaliti. Više od polovine mladića i devojaka, između 19 i 35 godina, spada u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kategoriju „izdržavanih osoba” koje finansijski pomažu roditelji, samo četvrtina njih između 19 i 35 godina izgovorila je sudbonosno „da”, a četiri odsto mladih je samostalno došlo do stana. Polovina mladih do 25 godine i gotovo deset odsto onih između 26 i 35 godine života nema nijedan „atribut odraslosti” – još živi kod roditelja, ne radi, nije u braku i nije finansijski nezavisno. Ovo su podaci iz studije „Mladi – naša sadašnjost”, Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, koje je obavljeno na uzorku od 1.627 ispitanika, od 19 do 35 godine, u 62 opštine na teritoriji Srbije. O ovom istraživanju „Politika” je nedavno pisala, baš kao i jedan dnevni beogradski list koji je, međutim, preneo drugačije podatke iz iste studije.

Ovi rezultati ne predstavljaju nikakvo iznenađenje, s obzirom na to da podaci Nacionalne službe za zapošljavanje svedoče da se na birou nalazi čak 210.545 mladih, (28.042 sa fakultetskim diplomama), a to u statističkom prevodu znači da je svaka druga mlada osoba u našoj zemlji nezaposlena.

Naša zemlja, navodi Stanojević, pripada takozvanom mediteranskom krugu zemalja u kojima se ne podstiče samostalnost dece i u kojima mladi kasno napuštaju roditeljski dom i ostaju finansijski zavisni od roditelja, sa kojima imaju jake emocionalne veze. Njihovu tranziciju u odraslo doba odlaže obrazovanje, a duže obrazovanje povezano je sa kasnijim zasnivanjem porodice. Produženo zajedničko stanovanje sa roditeljima zajedničko je svim mladima sa područja bivše Jugoslavije – oko dve trećine mladih, uzrasta od 18 do 34 godine, u našoj zemlji živi u roditeljskom domaćinstvu, bilo da su sami bilo da su u braku sa ili bez dece. Zanimljivo je da mladi u našoj zemlji deset godina kasnije ostvaruju „tranziciju” u odraslo doba u odnosu na svoje vršnjake u Danskoj.

„Kada smo mlade pitali zbog čega žive sa svojim roditeljima, došli smo do zaključka da polovina njih ne želi da se odseli iz roditeljskog gnezda jer im takva situacija odgovara, dok polovina smatra da bi samostalan život bio bolja opcija, ali da trenutno ne postoje svi potrebni uslovi. Visina prihoda i radni status nisu u vezi sa željom mladih da odu, odnosno ostanu u roditeljskom domaćinstvu”, konstatuje Dragan Stanojević, jedan od autora istraživanja.

Naš sagovornik, međutim, dodaje da u našoj zemlji ne postoje državni mehanizmi podrške osamostaljivanju mladih, a dobar deo tih „mehanizama” prebačen je na porodicu. To znači da ako mlada osoba nema finansijsku podršku roditelja, ona ne može da završi fakultet, a ako joj roditelji ne pomognu u kupovini nekretnine, velika je verovatnoća da će živeti kao podstanar. O nerazvijenosti stambene politike u našoj zemlji dovoljno govori podatak da je samo 0,3 odsto mladih koristilo subvencionisane stambene kredite da bi došlo do sopstvene nekretnine, a mladi u našoj zemlji najčešće dolaze do stana putem nasledstva.

I dok se na Zapadu deca odmah nakon punoletstva osamostaljuju i svoj „biološki” dug roditeljima vraćaju tako što brinu o njima u poznim godinama života, zaštitni znak naše patrijarhalne kulture je, po mišljenju psihologa Ane Radovanović, prolongirana adolescencija, pa se u Srbiji smatra potpuno normalnim da „dete” od 30 godina i dalje živi u porodičnom domu. Takođe se smatra „normalnim” da dete u proseku studira osam godina (tek svaka deseta osoba diplomira u roku), da živi od roditeljskog džeparca i u četvrtoj deceniji života i da se nakon venčanja vraća u svoju momačku ili devojačku sobicu i u njoj gaji naslednika. Porodične zadruge i život u zajednici se, međutim, ne uklapaju u psihološku definiciju „normalnosti”, jer je svakom bračnom paru potreban intimni prostor.

„U višegeneracijskoj porodici uloge su stalno pomešane i u vazduhu uvek visi pitanje – ko je tu glavni i čija pravila moraju da se poštuju. Veliki broj mladih donosi odluku da živi sa roditeljima dok se ne snađu ili dok dete ne poraste, a kada shvate da je život u zajednici bremenit teškoćama i da su roditelji ti koji postavljaju pravila igre, jer finansiraju ovu zajednicu, ne treba da čudi podatak da se svaki peti brak završava razvodom”, zaključuje psiholog Ana Radovanović.

Katarina Đorđević

objavljeno: 05.08.2013.

Nastavak na Politika...