Izvor: Politika, 16.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više ne tolerišu probirače
Primenjujući izreku kako je bolje "džabe ležati, nego džabe raditi", nezaposleni u užičkoj opštini sve više trpe
Užice – U Užicu je krajem prošle godine bilo 9.631 osoba bez posla, što znači da svaki sedmi ovde ne radi i, uglavnom godinama, čeka na zaposlenje. Privredna slika u gradu nije sjajna, ali se tu i tamo, s vremena na vreme, ipak pojavi neko radno mesto. No, već čuveno škrtarenje gazda na platama, katkad tera ljude >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da razmišljaju kako je bolje "džabe ležati, nego džabe raditi". U toj obostranoj upornosti nezaposleni, naravno, više trpe i, u vreme kad se novcem sve meri i kupuje, baš teško do njega dolaze.
Na dodatnu nevolju njihovu, ni država, odnosno Služba zapošljavanja, više ne toleriše te probirače. Ponudi im kakve poslove, pa ako odbiju, skida ih sa liste nezaposlenih. I izgleda to kao logičan korak, budući da neki nešto rade, onako nezvanično, a opet se vode, i koriste prava kao da su bez posla. Ali, o hirovima poslodavaca, svakojakih tranzicionih gazda, koji bi da poslovni opstanak zasnivaju na jeftinoj radnoj snazi, država, izgleda, ne razmišlja. Zato se dešava, kako su nam se pojedini nezaposleni požalili, da im se nude svakakvi poslovi za nedopustivo niske plate (tek nekoliko hiljada dinara) pa ako odbiju – više ih ne smatraju nezaposlenima.
Uostalom, ni drugima u ovom gradu nije lako. Plate su ovde na nivou prosečnih u državi, a privredu odlikuju uobičajene teškoće tranzicije. Oni što rade uglavnom brinu za radna mesta, a pokretanje privatnog biznisa prepuno je neizvesnosti. Tavorenje je opšta pojava. Imućnih malo, ni njima ne cvetaju ruže. Nekadašnja srednja klasa to više nije, dobro radno mesto znači samo mali korak iznad oskudice...
Preživljava se uglavnom uz pomoć bankarskih kredita, a banaka, svakojakih, puna je užička glavna ulica. Svaki iole bolji i veći poslovni prostor u tom gradskom središtu, zaposela je kakva filijala ili ekspozitura. Uostalom, kako danas bez kredita obnoviti nameštaj, zameniti auto, popraviti kuću, otići na odmor... opet, ostane li šta za trošak – kad se neko kreditnim ratama tako "zarobi"? Teško, čemu u prilog govori i to što u ovom gradu, centru značajnog regiona, nema ni jednog megamarketa.
Svako ovde živi u svojim brigama. Vlasnici privatnih preduzeća lome glavu kako unaprediti biznis, prema državi obaveze izmiriti, radnicima plate obezbediti. Zaposleni u firmama i ustanovama, bez obzira na školsku spremu, i kad dobro rade, strahuju od gazdine samovolje, njegove loše poslovne procene, neizostavnih priča o tehnološkom višku, jadnih plata na koje poslovni doprinos onog što ih prima uglavnom ne utiče. Za to vreme, pogotovo kad se godine radnog staža nakupe, izloženi su konkurenciji mlađih i sposobnijih.
Onima što su bez ikakvog posla najteže je. Za hrabrije, izlaz iz tog začaranog kruga katkad vodi preko otpočinjanja privatnog biznisa i to je dobar put, ukoliko, naravno, ima para za taj početak. No, tu prolaze samo najuporniji. Pričala nam je ovih dana jedna Užičanka, koja je pre pola godine otvorila neveliku prodavnicu prehrambene robe u iznajmljenom lokalu, o tom svom iskustvu.– Najpre, nadala sam se parama od Službe zapošljavanja za pokretanje biznisa, kojim bi se skinula dva lica sa njihove evidencije, ali to ne ide tako lako. Čekala sam ta sredstva i nisam ih dočekala. Bez drugog rešenja, u posao sam ušla zahvaljujući bankarskom kreditu koji je podigao moj suprug, koji je zaposlen. Ubrzo sam shvatila da svako ko počne posao naiđe na toliko nejasnoća, poluinformacija, nedoumica, a nekih posebnih službi da novajliju upute i sve što ga čeka objasne uopšte nema – kazuje nam ona, zamolivši nas da joj ime "zbog svakojakih inspekcija i ko zna kakvih njihovih hirova" ne pominjemo.– Promet je uglavnom slab, ljudi opterećeni kreditima kupuju samo najnužnije. Jedino kad su slave i praznici pare se ne žale. U poslednje vreme mnogi dolaze kod mene u radnju i pitaju me da ih zaposlim. Uzalud, jer jedva kakva-takva zarada ostane i za mene – završava priču sagovornica, ali koja, bez obzira na sve, ne namerava odustane od svog biznisa.
Branko Pejović
[objavljeno: 16.03.2007.]
