Izvor: Politika, 21.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Višak istorije
Kontroverza oko uloge naše države u borbi protiv fašizma i stranog viđenja njenih zasluga traje već desetak godina. Da li smo kolektivno zaboravni ili je veliki svet prezrivo nezahvalan, dva su retorska pitanja koja se horski ponavljaju. Sklon sam da savremenu ocenu uloge Srbije u borbi protiv fašizma posmatram pre svega sa stanovišta uloge naše intelektualne javnosti u njenom formiranju.
Još od šezdesetih godina 20. veka postoji kod nas ta čudna potreba da od velikih sila očekujemo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istinu i pravdu. Biće da je taj hladnoratovski bonton, koji je neutralnost socijalističke Jugoslavije zaodenuo u ruho velikih pohvala i neistina, ostavio velikog traga na kolektivnu svest našeg naroda. Mnogi narodi čije države u 20. veku nisu bile posebno moćne i uticajne verovali su u svoj presudan doprinos ratnoj pobedi saveznika 1945. godine. Posebno paradoksalan primer predstavljaju Rumuni i Albanci.
Ipak, nigde tih teza nije bilo tako mnogo i nigde se one nisu toliko ukorenile kao u Srbiji. Setimo se, samo, teorije da je zahvaljujući odlaganju pokretanja plana "Barbarosa", do koga je došlo zbog Aprilskog rata, nemačka vojska u Sovjetskom Savezu ključne bitke vodila po nesnosnoj zimi. Treba li zaboraviti dirljive lekcije o najvećoj slobodnoj teritoriji u okupiranoj Evropi ili ponovo dokazivati značaj Neretve, Sutjeske ili Sremskog fronta. Socijalistička Jugoslavija zasnivala je ideju posebnosti i državnu ideologiju na toj epopeji, koja je bila krvava i povremeno slavna, ali za velike sile, one koje "podmićuju neprijatelje i izdaju prijatelje", sva ova borba nije bila presudna, a time ni posebno važna.
I dok su posledicom Drugog svetskog rata pojedini jugoslovenski narodi konačno dobili nacije i nacionalne države, u slučaju srpskog naroda obnovljena je jedna loša država i uspostavljena jedna kratkoveka ideologija. Otrežnjenje je trajalo decenijama. Kad tome dodamo činjenicu da su učesnici NOR-a bili ne samo pobednici nad okupatorom, već i trijumfatori u jednom građanskom ratu, i da su prva generacija ratnika koja je svoje učešće decenijama naplaćivala u počastima i novcu, jasno je zašto javnost nema naročitog interesovanja za Drugi svetski rat i njegove pobede. Zemlja proslava, uranaka i recitala tokom šezdeset godina nije prebrojala svoje mrtve, srušila je najveći koncentracioni logor na svojoj teritoriji, negirala genocid nad svojim najvećim narodom i građanski rat. Za sve to vreme nisu precizno popisane čak ni žrtve iz redova pobedničkih partizana.
Ne treba zaboraviti i da su granice protiv kojih je srpski narod, na nesreću pod jednim autoritarnim režimom, početkom devedesetih godina ustao, najtrajnija i najuspešnija politička tekovina Drugog svetskog rata. Rusija, ali i druge države koje su 1945. trijumfovale u ratu protiv Sila osovine, svakako su, posebno posle iskustva iz devedesetih, morale imati veće razumevanje prema državama kakve su Hrvatska ili Rumunija. Takvu politiku je lako objasniti, ali ju je besmisleno opravdavati. U politici su pokajnici uvek bili draži nego nezadovoljni prijatelji.
[objavljeno: ]
.jpg)
