Izvor: Politika, 28.Jun.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vidovdan je dobar dan za odrastanje
Ko smo mi Beogradu i šta je Beogradu Kosovo? Da li se u svesti kosovskih Srba sve zaljuljalo, da li je u njihovom životu pukla jedina čvrsta veza i oslonac
U jednoj skromnoj i uglavnom siromašnoj porodici otac je svog četrnaestogodišnjeg, najstarijeg sina pozvao na razgovor. Posle dosadnog uvoda o teškoj situaciji u društvu i porodici, odnosima s majkom, menjanju navika i nedostatku novca, otac je izgovorio i sledeću rečenicu:
„Znaš,sine, ja pomalo nisam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tvoj otac! Tvoj otac je i naškomšija!“ Potpuno slomljen, uplašen i nesrećan, mladićje ove očeve reči zasuo stotinama dokaza i argumenata u svoju korist, poput onih da se porodice više od jednog veka svađaju, tuku, preganjaju, pomeraju jedna drugoj međe, ubijaju, da se nikako ne razumeju... Sve je bilo uzalud, otac je navukao grimasu na lice, progutao knedlu i nastavio.
„Ja moram to da priznam, nemam kud... Ovo je najbolnija odluka u mom životu. Znaš koliko te volim, znam da sam ti danas najpotrebniji, znaš kako sam te vaspitavao i školovao, ali ovu odluku sam morao da ti saopštim. I to nije sve: ključod tvoje sobe imaće i komšija i moći će da uđe, jer je to i njegova imovina – i tvoja, naravno“, objasnio je otac.
„Ali tata, tu su naše najvažnije porodične uspomene, tu sam ja i čuvam sve njih, to je deo našeg života, moja soba vredi mnogo i ti si je gradio, zar to moram da ti objašnjavam?!”
U neku ruku, ova priča, već više od pola godine, sadrži suštinu odnosa Srba sa Kosova i beogradskih vlasti. Šta, zapravo, nakon jedne patološke veze, produbljene strahovitom patnjom koja formira zajednički identitet,Beograd može da kaže svojim sunarodnicima? Kako može da uobliči i predstavi ni njemu do kraja jasan interes i put u svetlu budućnost, a da u njoj ima Kosova i Metohije, makar i u simboličkoj ravni? Taj sukob emotivnog i vrednosnog kosovskog principa sa egzistencijalnim pitanjima jednostavno nije moguće pomiriti, a on je danas ipak doveden u istu ravan.
Da li ste za Kosovo i Metohiju ili za to da sutra na stolu imate ručak, a preksutra platu u džepu? To je pitanje koje se u različitim oblicima postavlja pred vladu, crkvu, intelektualce i narod, šta god da znači ta široka i maglovita odrednica. Bilo je potrebno mnogo vremena, bede, korupcije, poraza i pritisaka da se ova dva pitanja, vrednosno nespojiva, integrišu u jedno i da se konačno odredi srpski interes na Kosovu i Metohiji. Javnost, što je kod nas gotovo uvek jednako glasaču, mora da gleda svoj prazni tanjir i jošprazniji džep. To je potpuno ljudski i razumljivo. Većini nije bitno hoće li taj ručak platiti svojim identitetom, hektarima slika iz XIII, XIV, XV, XVI veka ili gubitkom slobode onih koji su do juče mislili da je imaju.
Najveća nepoznanica je šta će uraditi onaj dečak sa početka priče. Hoće li iz svog teškog nasleđa izvući najgoru, fatalističku crtu i krenuti u sopstvenu propast. Njegov svet se srušio i menjaće semunjevitom brzinom. Činjenica je da su u pomanjkanju slobode kretanja, rada, prava na život, konstituisanja geta kao jedine mogućnosti preživljavanja,Srbi kompenzaciju svega toga potražili u razvijanju snažnih simbola koji su bili isključivo vezani za Srbiju. Kada nemate slobodu,onda je razvijate unutar tih simbola i pomerate njene granice. Tako su, na najbanalnijem nivou, sve kosovske institucije „njihove“, a sve srpske institucije „naše“. Dakle, sve ono što je bilo „naše“ promeniće svoje simbole i najveći deo svog dosadašnjeg načina postojanja. Kuda to vodi Srbe sa Kosova?
U osnovi, junak ove priče sada stoji na ivici ibarskog mosta koji deli razdvojene svetove i spreman je da skoči. U donošenju odluke on je premalo učestvovao, nju su doneli „otac“, „komšija“ i neki viši interes koji on nejasno i mutno razume i koji mu podgreva očaj da je sve unapred određeno i da ništa više nema smisla. Urušeni svet gura ga sa ibarskog mosta, a on naivno veruje da će im skokom „svima pokazati, pa neka posle razmišljaju jesu li krivi!“ On ne zna da će žalost za njim trajati kraće od talasa i smirivanja ibarskog vira u koji je skočio.
Život Srba na Kosovu u osnovi je pronašao rešenje između politika, konstituisao golim opstankom izvesna pravila i način funkcionisanja, trebalo mu je još vremena da postane samosvojan entitet i da dočeka političku zrelost. Sada taj isti život i emociju prve mladosti rešavaju briselski papiri: oni produžavaju agoniju života između svetova i novog bolnog prilagođavanja. Ako mladićne skoči, može to biti početak zrelosti u odnosu na oca i prvi veliki trenutak odrastanja.
Vidovdan je dobar dan za odrastanje.
Živojin Rakočević
objavljeno: 28.06.2013
