Izvor: Vesti-online.com, 27.Jun.2013, 07:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vidovdan (5): Ko je vera, a ko nevera
Sveti Vid ili Svetovid je kod baltičkih Slovena bog svetlosti i obilja, ali i rata, pobedonosac. Poštovan je kao bog bogova, a njegovi su atributi mač, zastava, orao i koplje. Njegovo svetilište, kao što pokazuje nađeni hram u baltičkom gradu Arkoni, zasvođeno je crvenim krovom, u žrtveniku su bile purpurne zastirke, a u sanducima mnoštvo purpurne odeće, kao znamenje krvi. Svešteni konj pri njegovom hramu bio je belac, za koga se verovalo da noću izlazi i bori se protiv neprijatelja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << pa se zato jutrom ukazivao blatnjav. Svetovid je imao četiri glave i mogao je odjednom da gleda na sve četiri strane sveta - svevideći bog.
Srpska pravoslavna crkva 28. juna čini spomen proroku Amosu i Svetom knezu Lazaru, dok Sveti Vid ne postoji u hrišćanskom kalendaru. Crkva je Vidovdan kao praznik prvi put uvela tek krajem 19. veka, 1892. godine, stavljajući iza imena Svetog Amosa i kneza Lazara svete srpske mučenike. Tako su se kosovski i slovenski mit konačno spojili.
Pagani i hrišćani
Danski kralj Valdemar udario na Vende ili nekrštene Slovene, a rat se završio padom varoši Arkone 1168, kad i ostrvo Rujan u Baltičkom moru potpade pod dansku vlast. Slovenski paganizam je tada sasvim uništen. Hrišćanstvo nije ništa u životu ostavilo od hramova, koje su opisali brojni hroničari, a svi idoli i kipovi su uništeni.
Narod veruje da se na Vidovdan sve vidi. I na Kosovu se 1389. videlo ko je vera, ko nevera. Legenda kaže da se svake godine na Vidovdan u gluvo doba noći sve vode na Kosovu zacrvene od krvi kosovskih junaka. Zato se na Vidovdan nikad ne peva, ne igra i ne veseli. Ukućani bi na ovaj dan iznosili na provetravanje posteljinu, ćilime, devojačku spremu, ali su na sunce iznosili i seme, tapije i novac da bi se blagostanje množilo. Devojke su tog dana počinjale ručne radove, a devojčicama su majke davale prvo pletivo. Uoči Vidovdana se brala vidova trava, kojom se leče očne bolesti, ali se koristila i za predviđanje budućnosti, jer Svetovid sve vidi. Devojke su ubrano cveće stavljale uveče pod jastuk i govorile bajalicu: "O moj Vide, viđeni, o moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dođi večeras, u prvi sanak na sastanak."
Ujutro na Vidovdan devojke su vezivale cveće crvenim koncem, nosile na reku i potapale u vodu. Sutradan bi prskale strukom mladiće koje vole, to je bio momku znak da je izabran.
Sveštenik bez daha
Od svih slovenskih plemena, pleme Rujani beše najupornije u svome mraku bezverja, pisali su danski hroničari. Kult Svetovidov spominje Saks Gramatik, monah koji je u 12. veku napisao "Istoriju Danske" u 16 knjiga:
- Beše kod Slovena u Arkoni na Rujnu jedan idol koji su obožavali naročito urođenici, lažno je prozvan imenom Sveti Vid. Evo kako se svetkovaše. Jedanput u godini, kad se sabere letina, skupi se gomila naroda ispred hrama, pa prinesu na žrtvu životinjske glave, i svi učestvuju u ovoj velikoj religioznoj gozbi. Sveštenik, koji protivno običaju zemlje nosi bradu i vrlo dugu kosu, jedini je imao pravo da uđe u svetilište. Dan pre svečanosti on je brižljivo očistio hram, pazeći dobro da ne diše dok je tu. Kad treba da udahne, on istrči na vrata da božanstvo ne bi bilo okuženo čovečjim dahom.
Nastavak na Vesti-online.com...
