Izvor: Blic, 05.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vidimo se na „Fejsbuku“
Verovatno su retki oni koji su ostali imuni na virus zvani četovanje po internetu. U nedostatku vremena, ali i dobrih sadržaja u gradu, rešila sam da se iz kišnog Beograda preselim u onaj ušuškani, odavno popularni svet na „Majspejsu" ili „Fejsbuku". Iako sam dugo izbegavala da postanem deo njega (nepoverljivosti prema novome, strah od otvaranja...), opsednutost mojih prijatelja ovom zanimacijom pre, za vreme i nakon završetka posla, ipak nije mogla da me zaobiđe.
Činjenica >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da iza tamo nekog monitora sedi osoba koju ne morate da gledate u oči, čini da vaša komunikacija bude još bezazlenija i opuštenija. Neverovatno je koliko ćete samo prijatelja „sresti" koje dugo niste videli, ali vam zbog vremenske razlike vaših udaljenih svetova to nije polazilo za rukom.
Takođe, poziv na virtuelnu kafu ili piće, virtuelni pokloni koji zaista izgledaju kao pravi, mogućnost da „usvojite" kućnog (ili bolje rečeno kompjuterskog) ljubimca, bar za trenutak će vas vratiti u bezbrižan svet detinjstva, druženja i igre.
Prvi znak zavisnosti od virtuelnog sveta, istina, manifestovaće se na vašem licu, ali će vas na to opominjati i „prijatelj" sa sajta koji će, u zavisnosti od vašeg zurenja u monitor, u procentima prikazati vaše stanje navučenosti na nove prijatelje i teme.
I onda ćete, tu negde između realnosti i realne fantazije, shvatiti da su se svi ti ljudi tu okupili željni komunikacije koja je odavno iščezla iz (zadimljenih) beogradskih klubova. Možda je ovo jedan od načina da se započne jedan novi, drugačiji vid druženja, ali uvek postoji opasnost da se pređe granica i da zbog toga propustite i neke dragocene momente koji se mogu desiti samo u (surovoj) realnosti.
Utisak dok gledate Modiljanjijev „Portret muškarca" vam, na primer, niko ne može prepričati ili poslati fotografiju (u slaboj rezoluciji). Pravu lepotu možete osetiti tek ukoliko se prošetate do Galerije „Progres" u Knez Mihailovoj ulici.
