Izvor: Politika, 25.Okt.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vidićeva odluka
Pele se povukao iz reprezentacije Brazila kad je imao 30 godina, posle Svetskog šampionata 1970. (oproštajni meč protiv Jugoslavije 2:2, 1971), Gerd Miler je bio godinu mlađi kad se svojom voljom rastao od Nemačke, dok su njegov saigrač Franc Bekenbauer i najveće ime holandskog fudbala Johan Krojf imali po 31 godinu kad su rekli zbogom nacionalnom timu. I svi su, posle toga, nastavili da igraju za klubove, a Miler je, recimo, uvećao svoju zbirku trofeja s dva Kupa šampiona u dresu Bajerna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (1975, 1976).
Obično, veliki igrači znaju da pogode „pravi trenutak” za rastanak s reprezentacijom, ali i kada treba okačiti kopačke o klin. Pele i Miler su to učinili kao svetski prvaci, Krojf kao vicešampion sveta (iako je igrao u kvalifikacijama za Mundijal 1978, odlučio je da ne ide na taj šampionat), Bekenbauer kao drugi u Evropi, posle prvenstva u Beogradu 1976.
Sada, kad Nemanja Vidić saopštava da nema više nameru da igra za državni tim Srbije, neki to ovde doživljavaju kao „najteži udarac srpskom fudbalu”, drugi tvrde „ma vratiće se on”, treći pokušavaju da odgonetnu zašto je povukao taj potez… Baš sada… A mi ovde analiziramo: da li je izabrao pravi trenutak i da li je razlog za to prikladan.
Gledano po godinama, Vidić koji je pre pet dana zagazio u 31. nalazi se upravo u istom dobu kao Pele, Krojf, Bekenbauer i Miler. Njegovi rezultati sa reprezentacijom nisu ni blizu tako blistavi kao njihovi, što i ne čudi imajući u vidu da su to fudbalske sile, ali kraj jednog ciklusa – završetak kvalifikacija za „Evro 2012” – deluje kao mesto gde bi moglo da se „seče”. Tim pre što je svima u reprezentaciji, pa i u fudbalskoj organizaciji, stavio do znanja posle Svetskog šampionata u Južnoj Africi 2010, da na vreme spremaju zamenu za njega pošto je čvrsto odlučio da se oprosti od nje posle Evropskog šampionata 2012. Pa pošto nismo uspeli da izvadimo vizu za Poljsku i Ukrajinu, ovakva njegova odluka je i mogla da se očekuje.
Čudi, međutim, to kako je intonirao oproštajno pismo:
„Osnovni razlog za takvu odluku je što se već duže vreme, a naročito u svetlu poslednjih događanja, u medijima, pa samim tim i u javnosti, kritikuje moj odnos prema nacionalnom timu iako sam za reprezentaciju igrao i povređen, nekada i mimo volje ljudi iz kluba”.
Teško je poverovati da i on sam veruje u to što je rekao – da u Srbiji neko dovodi u pitanje njegov odnos prema reprezentaciji. Iskreno, zaslužio je kritike za neke svoje partije u najdražem dresu, koje su, ipak, samo kap u moru onih zbog kojih se proslavio, ali zar između kritike i sumnje u njegovu privrženost nacionalnoj selekciji treba stavljati znak jednakosti.
Neki, ipak, očekuju da će se predomisliti.
S njim bismo, zna to i on, imali mnogo veće šanse da se plasiramo na Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014, i možda zaigramo na istom onom stadionu (Marakana) na kojem je Pele imao svoj završni ples, protiv „Brazilaca s Balkana”.
Ima li išta lepše od rastanka s reprezentacijom u „zemlji fudbala”…
Aleksandar Miletić
objavljeno: 26.10.2011.
