Izvor: Blic, 08.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vezisti na ivici poniženja
Vezisti na ivici poniženja
Tim 398. brigade veze Vojske SCG hodao je na ivici poniženja nedavno u Rumuniji na zajedničkoj vežbi sa pripadnicima rumunske armije. Rumuni su izašli sa minijaturnim, moćnim sistemima veza. Naš tim, preznojavajući se, improvizovao je na licu mesta, koristeći teška motorna vozila stara više od dvadeset godina.
Moderne armije sveta, pa i rumunska, odavno rukuju sistemom veza veličine dve paklice cigareta koja hvata 150 kanala u samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jednoj sekundi. Naša brigada za veze raspolaže sa sistemima teškim po pet tona koji imaju mogućnost hvatanja 20 do 50 kanala. Naši vojnici još uče Morzeovu azbuku i muku muče kako bi uhvatili signale savremenih armija. Ni na pomolu nije korišćenje satelitskih veza, mobilnih telefona, pogotovo ne onih sa specifičnim uslovima zaštite govora.
Nekada elitna vojska bivše Jugoslavije, posle dugih godina rata ostavljena je na cedilu. Njene starešine nose jednu uniformu sve dok se ne iscepa. Dobavljači hraneotkazuju ugovore, jer vojska nije u stanju da ispoštuje rok plaćanja. Nedavno je i 'Jugopetrol' obustavio isporuku goriva. Garnizonu u Smederevu isključena je struja zbog neplaćanja dugovanja. Teško da iko hoće da posluje s Vojskom SCG.
Kada i načelnik Generalštaba Dragan Paskaš kaže da je vojska iscrpla sve mogućnosti i mere za štednju i racionalizaciju, ali da je i dalje na ivici elementarnog funkcionisanja, onda pukovniku Zlatku Lekiću, komandantu ove brigade, ne preostaje ništa drugo do da prizna da je nemoćan. To priznanje ga ljuti jer je učen da oficiri moraju da očuvaju dostojanstvo.
Kao prvi u klasi završio je vojnu akademiju. Sada je u rodu veza na trećem mestu po hijerarhiji. Ali to se ne odražava kroz njegov materijalni status, niti kroz status njegove porodice. Šalterski radnik u dobroj banci ima veća primanja od njega. Da li treba da ga uteši činjenica da svaki kapetan slovenačke vojske ima platu načelnika Generalštaba njegove vojske? Teško, kada ima na umu da većina mladih starešina kada dolazi na posao nema porodici da ostavi ni pedeset dinara i kada zna da ukupno 85 odsto starešina nema rešeno stambeno pitanje. Među njima je i zamenik načelnika Uprave veza sa više od 30 godina radnog staža.
Nema ni sredstva za redovnu isplatu vojničkih plata koje iznose samo 335 dinara i Lekić je već sada suočen sa činjenicom da su zadaci u brigadi ostali isti, a odziv regruta 40 odsto. Šta 'odziv regruta 40 odsto' znači u realnom životu vojske?
Vrata svake druge vojničke spavaonice bukvalno su zapečaćena crvenim žigom. Raspored straže je ostao isti, tako da je svakodnevno na stražarskom mestu od 60 do 80 vojnika.
- Jednog dana nećemo moći da obezbedimo smenu - kaže Lekić.
U slučaju da se svede vojni rok na šest meseci, sugeriše se da treba razmišljati o tome da sada obuka u brigadi veza traje četiri meseca i da im u tom slučaju ostaju samo dva meseca za zadatke.
- Materijalna situacija u vojsci je jadna, ali to ne može biti kazna za izgubljeni rat. Rat vodi država i kod nas je jasna hijerarhija. Šta ja naredim, u brigadi je zakon. Šta meni naredi nadređeni, to je za mene neprikosnovena obaveza. Vojska nije samostalna sila. Uvek je ispod nivoa komandovanja - kaže Lekić.
Da pukovnik Lekić ima i sasvim nevojničke zadatke i probleme koje teško sam može da reši, govori samo kratki pogled na fasade kasarne na Topčideru, ali unutrašnjost objekata do kraja razotkriva njegove muke. Ljušte se zidovi, na plafonima uglavnom goli malter, u kancelarijama komandnog kadra na podu beton. Stari, iscepani tepisi. Rupe u zidu, voda po hodnicima od prokišnjavanja. Oni bi krečili i sami, ali nema novca za materijal. Vojničke spavaonice, one koje su otvorene, jedine su novookrečene prostorije kasarne u Topčideru. Podovi spavaona besprekorno čisti, pod parketom, ali dotrajali. Nekada je svaka četa imala televizor, sada jedan opslužuje čitavu jedinicu. Tanja Nikolić Đaković
