Izvor: Glas javnosti, 24.Jan.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vetar u jednom gradu
U pripoveci „Vento in una citta“, napisanoj u vreme kada se zejtin u Torinu i Kragujevcu nabavljao isključivo na tačkice, veliki italijanski pisac Italo Kalvino opisao je nemio slučaj povezan sa jednim od strateških partnera naše posustale automobilske industrije, čija će ulaganja pokrenuti zamajac napretka celokupne srpske privrede.
„Vlasnik ‘Fijata’“ - piše Kalvino -“naručio je da mu nužnik naprave kao salon sa stubovima i draperijama i tepisima, i s akvarijumima >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ugrađenim u zidove. I velikim ogledalima svuda naokolo, koja hiljadu puta odražavaju njegov lik. A šolja je bila s rukohvatima i naslonom, visoka poput prestola; i baldahin je imala. Lanac za puštanje vode pokretao je najumilniju muziku.
Ali vlasnik „Fijata“ nije mogao da vrši nuždu. Bilo mu je neprijatno usred tih tepiha i akvarijuma. Ogromna ogledala odražavala su hiljadu puta njegov lik dok je sedeo na šolji visokoj kao presto. I vlasnik „Fijata“ je žalio za nužnikom iz svog detinjstva, s piljevinom na podu i komadićima novinske hartije nanizanim na ekser. I tako je umro: zbog infekcije creva pošto mesecima nije vršio nuždu.“
Voleo bih da ovaj odlomak nikada ne padne u ruke nekom od hiljada radnika nekadašnje „Zastave“ iz Kragujevca, pa ga zato i sakrivam u novine, ubeđen kako radnička klasa, u principu, retko čita i uglavnom gleda televiziju poklanjajući poverenje svemu što joj se servira na ekranu.
Čemu, pitam se, neprijatna saznanja; zar bi se s njima, citiram, bolje živelo; zar ona, citiram, obezbeđuju budućnost našoj deci. Čemu, složićete se, sipati so na ranu onima protiv kojih su se urotile sve nepravde ovoga sveta, onima preko čijeg hleba se prelama svetska ekonomska kriza i kroz čiji čunak je najpre zašištala ledena promaja izazvana gasnim peripetijama. Onima, dakle, o čijim nevoljama brine još jedino socijalno odgovorna vlast, bog je poživeo, ali i ona je ne samo suočena sa svakojakim nevoljama, već je i sama „slučaj za sebe“.
Ko, zbilja, da se odupre globalnim trendovima, ko, na primer, da spreči televizijske kanale da ove nedelje uživo prenose ceremoniju inauguracije američkog predsednika, iduće nedelje možda inauguraciju novog predsednika Haškog tribunala, a da za javno obraćanje predsednika Srbije ne preteče slobodnog termina, sem polusatnog „Poligrafa“ na B-92, na koji se inače kače oni u čiju verziju se sumnja? A predsednik nas s pravom podseća na strašnu „borbu za svako radno mesto“, koja još traje kroz sve masovnija otpuštanja radnika.
Kriza, brale! Kriza svega! I što da se u jednom ovakvom članku, kroz citat o neveselom kraju nekadašnjeg vlasnika „Fijata“, ruše iluzije onima koji, zahvaljujući televiziji, veruju da su i vlasnik i „Fijat“ još živi i da će svaki čučavac u Srbiji, zahvaljujući upravo „Fijatu“, koliko sutra ličiti na salon sa stubovima, draperijama i tepisima, da će iz zidnih akvarijuma zlatne ribice nemo pućkati mehuriće, a velika ogledala ulepšavati sadržaj debelog creva, da će svaka šolja imati udobne rukohvate i naslone, poput carskih prestola oko kojih, umesto šuštanja vode, žubori muzika.
Jedno ili dva dotična mesta, na koje carevi idu peške gazeći crveni tepih jeftinih obećanja podanicima, zasigurno će podsećati na raskoš iz opisa rođenog takođe u jednom dečačkom snu na tetkinom kauču u Torinu. Moralne dileme i crevne infekcije odavno su proterane među bolesti iz prošlosti, od njih niko neće umreti.
Ko pronađe i pročita, rekoh li, neka ovaj komadić hartije naniže na ekser ispod vodokotlića, bolje nego da padne u ruke onima što su rođeni da ih doveka varaju i lažu.
