Izvor: Danas, 19.Jan.2015, 23:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veštičarenje na Dorćolu
Ima u bugaršticama lepa reč za zaljubljenost - „zatravljen“, u smislu omađijan. Moguće da dugogodišnja izloženost nekim ulicama na kraju izazove zatravljenost. Posebno još ako se radi o kraju koji je nazvan po raskrsnici/raskršću, a znamo da su na raskrsnicama magijski zakoni najjači. Beograd je to i sam po sebi, granica dva sveta, Zapada i Istoka. I nije Dorćol samo raskršće Dušanove i Kralja Petra/Dubrovačke, nego ima dva raskršća u sebi.
Drugo je vezano za >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << nestale komšije, Sefarde. Njihovo raskršće bilo je potes oko Visokog Stevana, Solunske, Braće Baruh i Jevrejske. Kao grad u gradu, kultura u kulturi, raskrsnica u raskrsnici. Neko je jednom prilikom zapisao da je zahvaljujući Svetlani Velmar Janković ovaj kraj romantizovan bez nekog velikog opravdanja. Naprotiv, stari krajevi moraju biti romantično shvaćeni. Starina se mora voleti, poštovanje je nedovoljno (uvek). Sva ta ljubav prema patini (conf. moj esej o nepostojećoj ulici Dušanova - Cetinjska izašao u Libartesu) jeste i treba da bude pomalo patološka. Ako nije patološka, nije prava. A patologija je samo nauka o burnim osećanjima (pathos, grč. strast), u ovom slučaju. Materijalistički je stav da istoriju treba da poznajemo da bismo naučili nešto o sadašnjosti; ne. Ne treba da se poznaje i nauči, već da se voli i domašta. Zato je svaki napad na romantiku i „patologiju“ sterilan i bezdušan. Drugi magijski predmet je ogledalo, svakako. Na Dorćolu, što se „javnih“ ogledala tiče, ima, razume se, onih na staklarskim radnjama u Dušanovoj (jedna od njih je baš ona na najstarijem zdanju u gradu, u broju 10), a jedno je sa samom ulazu u Knićaninovu (ulica sa lažnim tramvajskim šinama!), sa natpisom Audre Lorde. Nisam uzela u obzir ogledalo u vrhu Zmaj Jovine, sjajno za popravljanje šminke kada se iz „gornjeg grada“ vraćate kući. Trenutno je ižvrljano sprejom, jer je neko vrlo zločest odlučio da će devojke od sada morati da nose ogledala u tašni. Zato, vratićemo se na raskršće. Savet: stanite tu, pročitajte Pesmu nad pesmama u prevodu Barola Kašića, jezuite koji je u prvoj polovini 17. veka živeo tu, u samostanu koji je bio blizu raskršća. Pokušajte da stvarno razumete ove stihove: Vrt zaklopljen, sestro moja vjerenico, vrt zaklopljen, vrelo zapečaćeno.
