Izvor: SrbijaDanas.com, 05.Avg.2020, 00:03

Vesnu zna cela Srbija, ali ne i njenu priču: Sa samo četiri godine i Srećkom u krilu prošla je kroz ratni vrtlog "Oluje"

Vesna nije zaboravila taj bolan četvrti avgust!

Devojčica koja je proživela vrtlog ratnog vihora, a sada veoma uspešna mlada žena Vesna Marković (29), za naš portal ispričala je kroz kakav je težak put prošla prilikom zločinačke akcije "Oluja" koja je zvanično trajala četiri dana i koja se završila padom Republike Srpske Krajine.

Iako je imala samo nepune četiri godine, ona dobro pamti kada je ostala bez svog mede Srećka, pamti prikolicu i kolonu...Danas >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << živi u Beogradu, ali nije zaboravila bol i trenutak kada je napustila rodno mesto, grad Glinu u kojem je kako je istakla, stradalo najviše Srba.

- S obzirom da sam ja imala četiri godine kada se "Oluja" dogodila, sećam se samo te noći. Kažu da postoji pravilo koje potvrđuje izuzetak, za mene je to upravo "Oluja". Sećam se momenta kada me baka budi, kada me iznosi iz kreveta i kada sedamo u prikolicu. Plakala sam sve vreme i držala svog medu Srećka, igračku sa kojom sam spavala, koju sam kasnije izgubila. Na moje pitanje gde ćemo, ona mi je odgovorila "Idemo tu malo...", Naravno, "tu malo" je bilo 12 dana kasnije Srbija, nepoznato mesto, nepoznati ljudi i za jedno dete je sve što se događalo za tih 12 dana puta upravo to - pravilo koje potvrđuje izuzetak, jer deca svoja prva pamćenja beleže od tri i po godine - ispričala nam je Vesna.

Od samog rođenja, početak rata je pratio njeno detinjstvo i njen period odrastanja. Kao dete, majka ju je napustila tokom ratnog perioda, ali su o njoj brinuli baka i deka kojima je i dan danas zahvalna što su od nje napravili osobu u koju je stasala. Ipak, pored mede Srećka koji se negde zagubio, postoji mnogo emotivnije sećanje koje i dan danas pamti - trenutak kada svog oca Vasu, jakog čoveka, vidi kako se slama od suza i bola.

- Rođena sam u novembru, 1991. godine u Glini, gradu u kojem je najviše Srba stradalo. Jedna stvar koja mi je obeležila taj period jeste ta da je moju majku i mene otac iz bolnice u kojoj sam se rodila odvezao ratnim kamionom, na svome krilu, zajedno sa naoružanjem kojim nas je štitio. Odrastala sam sa bakom i dekom jer je otac bio na ratištu, "na položaju", tako su govorili. Dolazio je izuzetno retko kući, mene je baka odgajala budući da me je majka 1993. godine ostavila tokom ratnog perioda. Mnoga jača su sećanja ona koja se dešavaju kasnije i mnogo jače emocije kada deca tih godina doživljavaju upravo ono što se meni dogodilo. Oca, koji je bio moj oslonac, moj stub hrabrosti, gledala sam visokog dva metra, kako se od bola i suza slama i koji od plakanja ne može doći k sebi. To je ono što je meni ostavilo najjači utisak, evo i 25 godina nakon "Oluje" - emotivno se prisetila Vesna u razgovoru za naš portal.

Trebalo je objasniti uplašenom detetu od nepune četiri godine šta se dešava, a njoj su roditelji čitavu situaciju u tom momentu predstavili kao da su se neke čike "poigrale", te da to sve mora da se dogodi, i degodio se - progon Srba.

- Za Hrvatsku ne mogu reći da je moja domovina, to je zemlja u kojoj sam ja rođena i zemlja koju ja rado posećujem kako bih posetila svoje selo, svoju imovinu, grad u kojem sam prohodala, gde me je deka ljuljao ispod oraha. Moj deka je preminuo tačno 4. avgusta 1997. godine - na sam dan Oluje. Takođe, na sam dan Oluje rođena je žena koja je "žena mog života" - moja baka. Taj četvrti avgust je za moju porodicu i mene dan tuge, više nego dan sreće. Ono što mene vezuje za tu Hrvatsku jeste ono što još uvek posedujemo tamo kao imanje, deo koji je ostao od plodova rada i truda mojih najmilijih. Vezuju me i prijatelji koje imam tamo, kao i deo familije koji je tamo i postao. Moja domovina je Srbija, kao što će to biti i domovina moje dece.

Vesna nam je otkrila i kakav odnos održava sa ljudima koji tamo žive, a sa kojima je ostala u kontaktu. Istakla je da dan "Oluje" dočekuje sa prijateljima iz čitavog regiona, koji se saosećaju sa prošlošću našeg naroda koji su bili prognani sa teritorije bivše Republike Srpske Krajine.

- Prijatelji koje imam u Hrvatskoj su Hrvati po nacionalnosti, imam dosta prijatelja i muslimanske veroispovesti. Ono što je interesantno jeste da u poslednje dve godine ja četvrti avgust dočekujem uz ljude iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Makedonije i to su moji prijatelji, tako se i ophodimo jedni prema drugima. To je regionalna "škola pozitive". Mi nemamo odnos prema tome kao odnos prema ratnom vihoru. Ja sada nakon 25 godina doživljavam to na način da je svako branio ono što je mislio da je u tom trenutku trebalo da brani. Neko porodicu, neko ognjište i imanje, neko svoju domovinu. Nažalost, one koje možemo obeležiti kao krivce za to što se dogodilo su sada peminuli i mislim da mi treba da gledamo u budućnost, da se ne osvrćemo na ta dešavanja. Nakon 25 godina to svako može analizirati na svoj način i na osnovu nečijih sećanja i tumačenja - objasnila nam je Vesna i dodala da je svom silom uz naš narod koji se trenutno nalazi na teritoriji bivše Republike Srpske Krajine.

- Ne mogu imati odnos prema životu u Hrvatskoj jer tamo ne živim. Mi koji smo došli ovde izborili smo se za sebe, tako i ljudi koji su tamo, a možda se osećaju ugroženo na bilo koji način, moraju da se izbore za sebe. Jedini način na koji ja mogu pomoći našim ljudima, jeste da kažem da ću se uvek sećati i da ću svaki put kada dođem u tu Hrvatsku odnosno u bivšu Republiku Srpsku Krajinu kada mi se otvori mogućnost da im pomognem, ja ću biti tu. Na bilo koji način, pomoći ću - istakla je Vesna za naš portal.

Kako je za naš portal objasnila Vesna, smatra da treba živeti sa svojim komšijama, na prvom mestu. Najlakše je verovati nekome ko živi sa nama i ko sa nama deli kafu ili ručak. Treba steći poverenje u prvog komšiju, nebitno koje je nacionalnosti i vere, jer su i komšije te osobe koje sa nama proživljavaju sve. To je njena poruka i za Srbe i za Hrvate, Bošnjake...kako god da ih u ovom trenutku nazovemo. To je njena poruka za čitav region.

Takođe, doživljavala je i brojna neprijatna iskustva nakon progona. Ali kao najneprijatnije je svakako izdvojila termin koji ju je boleo kada god bi ga čula - "izbeglica".

- Doživljavala sam brojna neprijatna iskustva. Najneprijatnije što možete doživeti jeste da vas neko nazove "izbeglicom". Šta znači izbeglica? Niko od nas ne želi da to bude. Niko od nas ne želi da odraste mimo svoje kuće i ognjišta, i mimo najbližih. U čitavoj ovoj situaciji smo bili rastrgnuti od svojih najbližih, od mesta gde nam se nalaze braća, tetke, sestre...Kada vam neko kaže da ste "izbeglica" to vas dublje povredi. Ja imam običaj u trenutku ljutnje da kažem "Ne želim ti da budeš ni sat vremena izbeglica" - to znači da ne želim nikome ni sat vremena da ne zna gde će i kada mora izaći iz svoje kuće. To je najbolnije. Nažalost i danas se susrećemo sa tim izrazima, i drago mi je da postoje ljudi koji ne moraju biti izbeglice.

Osvrnula se i na trenutno stanje u svetu i dotakla migranata koji se često pominju. Uporedila je to sa prošlošću koju je ona iskusila, sa trenutkom kada je u prikolici morala da napusti rodni grad, da bi 12 dana kasnije stigla u tada nepoznatu, Srbiju.

- Imamo primer i današnjih migranata. Opet, dolazimo u situaciju da ih nazivamo "izbeglicama". Nisu to ljudi koji su svojom voljom krenuli u svet, to su ljudi koji pod ratnim vihorom i siromaštvom, stradanjem i svega onoga što smo mi nekada proživljavali, oni proživljavaju. Treba razumeti ljude i treba na prvom mestu biti solidaran i human. To je plod ljubavi i razumevanja - zaključila je za portal SrbijaDanas Vesna Marković inače supruga istaknutog srpskog političara i člana Krunskog saveta Predraga Markovića.

Nastavak na SrbijaDanas.com...