Izvor: Politika, 04.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vešala za Sadama
Američki predsednik Džordž Buš u svom kabinetu u Beloj kući za uspomenu čuva pištolj koji su američki vojnici oduzeli Sadamu Huseinu kada su ga pre dve godine uhapsili. "Ako je ikad bila reč o dvoboju između dva čoveka, taj dvoboj sada je okončan", reči su kojima je "Vašington post" prokomentarisao ovaj bizarni detalj u članku o sukobu pogubljenog iračkog predsednika s dva stanara Bele kuće, Bušem ocem i sinom. Neka je tako, ali duh smaknutog tiranina kao da bije novu bitku. Vašington >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je ovih dana primoran da uverava ostatak sveta da je nepristojna brzina kojom je Sadam uoči Nove godine varvarski pogubljen bila rezultat navodne iračke "suverenosti" u odlučivanju o poslovima od nacionalne važnosti.
Uzalud. Svet je ostao zgrožen, a patricij evropske politike Romano Prodi odgovorio je zahtevom Ujedinjenim nacijama da zabrane smrtnu kaznu u svim zemljama sveta. Bio je to javni šamar Americi, u kojoj je smrtna kazna i dalje na snazi. Ostalo je zapamćeno i da su američke okupacione vlasti u Iraku odmah po "oslobađanju" ove nesrećne zemlje suspendovale smrtnu kaznu i da su je vratile na snagu pošto je Sadam uhvaćen, s namerom da i na njemu bude primenjena. Sadamu je sudio "irački" sud, ali su Amerikanci obučavali sudije i plaćali sudske račune. Američka ideja je bila da se Sadamu ne sudi prvo za najteže zločine (neki misle da bi suđenje za masakr nad Kurdima u Halabdži razotkrilo da je najteže zločine protiv čovečnosti počinio dok je kao saveznik SAD primao u goste Donalda Ramsfelda). Vašington tvrdi da je pokušao da spreči brzo izvršenje smrtne kazne, ali irački premijer Al Maliki još u novembru je objavio da Sadam neće živ dočekati Novu godinu, a američki sudija odbio je zahtev Sadamovih advokata da spreči njegovo izručenje iračkim vlastima. U ruke iračkih dželata prešao je svega pola sata pre vešanja, a posle pogubljenja opet su Amerikanci preuzeli njegovo telo kako bi ga preneli u Tikrit.
Na kraju se ispostavilo da je Sadam još i javno obešen, samo bez poštovanja koje i pri javnom pogubljenju sleduje osuđenima na smrt. Jezivi video snimak njegovog vešanja obišao je svet, i sve se na njemu – do najvulgarnijeg detalja – videlo: kako mu se rugaju, kako mu namiču i zatežu omču pre nego što je uspeo da do kraja izgovori poslednju molitvu, kako mu se u poslednjem ropcu krivi i lomi vrat.
I, što je valjda najgore, okružen dželatima pod crnim kapuljačama, čak je i Sadam Husein, masovni ubica i tiranin, ostavljao utisak čoveka koga linčuje razularena banda. Jedna žena u zapadnom Bagdadu, koja nije smela da kaže svoje ime, rekla je "Njujork tajmsu": "Da, bio je diktator, ali ubio ga je eskadron smrti. U čemu je razlika između njega i njih?".
Malo ko sada o tome misli, ali Sadam Husein bi možda i danas bio živ da Slobodan Milošević nije bio onako elokventan u ulozi branioca na sopstvenom suđenju u Hagu. Pravnici Stejt departmenta izvukli su pouke iz debakla haškog tužilaštva u postupku protiv Miloševića kada su pisali pravila iračkog suda koji je Sadama osudio na vešanje.
Mislite o tome. Suštinska dilema – za Džordža Buša, kao i za Miloševićeve domaće protivnike – sadržana je u rečima one anonimne žene iz Bagdada. Nije dovoljno pobediti političkog protivnika ako ćeš samo preuzeti njegove metode. U tom slučaju on i iz groba pobeđuje. Prava promena sistema bila bi u tome da sa protivnikom postupaš kao sa ljudskim bićem koje ima ista ljudska prava kao i sva ostala ljudska bića.
[objavljeno: 04/01/2007]
