Izvor: Politika, 22.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Verujem u anđele
SMOTRE
Od našeg specijalnog izveštača
Naslovom koji neposredno i gandijevski upućuje, opominje i poručuje: "Ne samo moguće, nego takođe i neophodno: optimizam u doba globalnog rata", internacionalno Bijenale vizuelnih umetnosti u Istanbulu, kao već etablirana manifestacija u tom delu sveta, dobilo je svoje jubilarno, deseto izdanje.
Kurator ovog bijenala je Hu Hanru, umetnički kritičar, rodom iz Kine, koji se profesionalno afirmisao radom na velikim projektima u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Americi, Evropi i Aziji.
Po konceptu ovog kritičara 10. bijenale u Istanbulu je definisan i strukturiran izvan konvencionalnog modela tematske izložbe a, "umesto nametanja definitivnog koncepta i fiksnog formata izložbe", on otvara Bijenale "kao platformu mašte, dijaloga i produkcije"; to su i "originalni tereni za raznorodne inovativne i relevantne eksperimente više nego vitrina za produkte sigurnih vrednosti".
Očigledno, u novom poretku globalne kulture, diskursima postkonceptuale i postmodernizma, fundamentalno se promenio jezik i funkcija savremene umetnosti pa je uloga kustosa/kuratora i drugih teoretičara (filozofa, sociologa, politikologa...) istaknutija (nego u doba moderne) u neophodnosti da se idejno i problemski konceptualizuju različite forme umetničkog stvaranja.
Otvorene medijske granice u vizuelnim umetnostima i njihova osmoza sa naukom, tehnikom i drugim oblastima već polako postaju deo istorije.
Činjenica je da živimo u doba globalizacije, a njen ekonomski, kulturni i društveni napredak nažalost, istovremeno, prate konflikti i ratovi.
Urbani život u fokusu
U takvoj stvarnosti – ako savremena umetnost još može imati smisla u našem svetu – pita Hu Hanru i aktivira tezu da se od umetnosti očekuje angažovani stav. Ovaj upadljivi fokus na kontekst vremena i njegove turbulentne mutacije, očit i u drugim teoretskim eksplikacijama (uz političke analize) publikovanim u katalogu Bijenala, svakako se reflektuje na veći deo njegove ovogodišnje umetničke produkcije.
Istanbulski Bijenale je bio i ostao blisko vezan za urbani život čija upadljiva i inspirativna hibridnost predstavlja žižnu tačku i u koncepciji ovogodišnje postavke. I kao što je već običaj na manifestacijama sličnog karaktera, Bijenale nije vezan za fiksne prostore niti one muzejskog tipa, a njegova koncepcija organski je motivisana upravo traganjem za novim, lokacijama unutar grada. Samim tim, proces otkrivanja novih prostora (nezavisnih od umetnosti) za prezentaciju projektnog materijala i kreativnih postupaka najčešće je u funkciji idejnog konteksta čitave manifestacije – kao "laboratorija za inovativne projekte i strategije i lokacija za eksperimente i produkcije sa različitim modelima modernizacije i umetnički i praktično" – zapisuje Hu Hanru. Izborom određenih lokacija kao što su Ataturkov kulturni centar i Istanbulska manufaktura tekstila – čije arhitekture u modernističkom duhu simbolički i fizički odražavaju različite modele urbanog života grada – postaju inspirativna istorija, događaj i prostor za kreaciju savremenom umetniku. Pitanje granica između umetnosti i urbanog života relativizovano je, a možda i totalno razloženo, u prostoru Entre-polisu, lokacija Antrepo 3, delu istanbulske luke, jedne od najvažnijih poslovnih zona koja spaja Zlatni rog i Bosfor, a reflektujući lavirintnu strukturu Istanbula, čini referentnu tačku postavke ovog Bijenala.
U ove tri urbane zone predstavljena je zvanična selekcija 10. istanbulskog Bijenala koju čine 98 umetnika i umetničkih grupa.
Na fasadi Entre-polisa svetli neonska sentenca – Ja verujem u anđele, rad Yang Jiechanga, kineskog umetnika sa boravištem u Evropi. Iza poetičnosti ovog rada prepliću se vreme i sećanja – od demonstracija u Pekingu 1989. i Istanbulu 2007 – do teksta pozajmljenog sa jednog rada Fride Kalo. U lavirintu Entre-polisa postavljeni su multidisciplinarni projekti koji referiraju manje-više komplikovanu stvarnost urbanog života u kojoj vladaju logika složenosti, dinamike, tenzije, konflikta, teškoća, mutacija... Suočeni sa potrebom stalnog redefinisanja savremenog sveta, inicirana su pitanja identiteta, kulturnog sećanja, vrednosti, dekonstrukcija, radikalnih trasformacija.
Kuća snova
Dobri primeri navedenih osobina čitljivi su u video radu Aurore, poznatog reditelja Atoma Egojana, u kojem se drama istinite priče iz 1918, popularisana u Holivudu, reinterpretira kao pitanje o personalnoj traumi i principima etike. Instalacijom RMB City Cao Feia, umetnika iz Pekinga, dominiraju prostorom digitalne projekcije kao kondenzovane inkarnacije savremenog kineskog megapolisa ispunjenog zaglušujućom bukom. Izuzetna video instalacija moskovske umetničke grupe AES+F, promovisana juna na Bijenalu u Veneciji, u istanbulskoj verziji izgubila je svoju moćnu projekciju; sada je to samo jedan kadar iz "Poslednje pobune", ogromna fotografija na kojoj je virtuelni svet mutiran i hiberniran, a identitet heroja i/ili anđela nove epohe neodređen. Naš umetnik Ivan Grubanov predstavio se slajd projekcijom "Posetilac", kod nas izlaganom kao serija crteža sa suđenja Miloševiću u Hagu.
Na drugom nivou prostora Antrepo 3 strukturiran je projekat Kuća snova za koji je nekolicina autora spremila svoje instalacije. Polazeći od premise da Istanbul nikad ne spava i da je noću izuzetan, ovo je prostor koji funkcioniše 24 sata dnevno a Hu Hanru je čak pozvao umetnike da zapisuju svoje snove i oni su deo kataloga.
U Ataturkovom kulturnom centru, na čuvenom trgu Taksim, umetnici u različitim jezičkim i medijskim formama nastavljaju da istražuju urbani prostor, novu energiju ovog zdanja. Inače, objekat je ogledalo kontradikcije globalizacije o čijoj promenljivoj istoriji (goreo, rekonstruisan) u tekstu Da se spali ili ne? piše Hu Hanru. Kako je ova arhitektura blisko vezana za političke projekte i arhetipski primer je socio-modernističkog stila, umetničke intervencije uglavnom referiraju ove probleme.
Arhitektonski kompleks Istanbulske manufakture tekstila, takođe pripada modernističkim idealima i estetici 20. veka. Ovo je i jedan od primera tzv. vesternizacije i transformacije Trećeg sveta u Svet fabrike. U hibridnoj i haotičnoj strukturi ovog zdanja sa preko 100 lokala, ova istinska slika procesa modernizacije, u svojoj mikrokosmičkoj projekciji očuvala je i elemente svog narodnog života. O duhovnom i kulturnom životu Turske piše Orhan Pamuk.
Stara i nova gerila
U nekoliko izabranih lokala postavljeni su radovi sa Bijenala a ova vitalna urbana umetnička gerila ostvarila je živ i fluidan most starog i novog u fokusu kulturne istorije mesta potvrđujući, isto tako, i čvrstu vezu ekonomije, globalizacije i kulturne produkcije. Jer, teza Bijenala je da smesti, ohrabri i manifestuje radikalne ali relevantne eksperimente intelektualne provenijencije.
Značajan punkt u Istanbulu je i postavka "Vreme sadašnje, vreme prošlo" u Muzeju moderne umetnosti na kojoj se selekcijom 50 izabranih radova 42 autora istorizuje i kontekstualizuje Bijenale (1987–2005) kao projekat modernizacije Turske i njenog međunarodnog statusa.
Postavljeno u širokom opsegu urbanih zona grada, od evropske do azijske strane, od centra do periferije, uz brojne redovne i prateće programe, 10. Bijenale u Istanbulu je uspelo da savremenu umetničku praksu izmesti iz standardnih okvira prezentacije a, u nekim slučajevima i izvan njene granice, i izmeša sa stvarnim životom grada. Na pitanje po čemu se ovo Bijenale razlikuje od drugih sličnih umetničkih projekata može se reći po Hu Hanru, podsećanju da je neophodno zamisliti viziju boljeg sveta i optimizam da preživimo ovo doba globalnog rata.
[objavljeno: ]
