Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 09.Nov.2018, 21:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vera u ljubav sve krhkija

Propagiraju se instant veze, brza rešenja, a sve je popularnije ne biti blizak.

Izgubila se, a neophodna je. Možemo da živimo bez nje, ali pitanje je kako. Lako je izgubimo, teško vratimo. Njeno veličanstvo - vera u ljubav.

Muškarci su razočarani jer misle da sve žene traže novac. One, s druge strane, misle da oni žele samo seks. I tako u krug. U ljubav, izgleda, više niko ne veruje.

Statistika nam ne ide na ruku. Svaki četvrti, pa i treći brak >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << završi se razvodom. Pitanje je i šta drži one koji opstanu - da li navika, kredit ili ljubav?

Dok ne nađemo princa treba da, po istraživanjima, poljubimo 12 žaba. Pa nije ni čudo onda da smo vrata sa natpisom "ja u ljubav verujem" zauvek zatvorili.

Beznačajni seks

Da današnje vreme ne ide u prilog veri u ljubav, slaže se i psiholog Anđelija Simić. Kako primećuje sagovornica "Života plus", propagiraju se instant veze, brza rešenja, potkrepljuje se međusobno upoređivanje i takmičenje po pitanju materijalnog, pa nešto što ne ide u prilog mentalnom zdravlju postaje sve više standard i norma.

Važna, ali ne i dovoljna

"Samo ljubav nije dovoljna, savetuju nas stariji. I u pravu su. Naša sagovornica podseća da je osim vere u ljubav, važno da postoji vera u sebe, kao i kompatibilnost partnera. - Dakle, svako od nas može za sebe da intimno donekle, naravno ne precizno, jer je i nemoguće, definiše neke kriterijume, koji su mu važni kod partnera i neka bude dosledan sebi. Vera u ljubav, i u ljubav u odnosu, je nužan, ali ne i dovoljan uslov uspeha nekog odnosa. Važna je i tolerancija, ali do mere gde ne ugrožava ličnu dobrobit", kaže psiholog.

"Tako je sve popularnije ne biti blizak, imati tzv. otvorene veze ili čak i brakove, propagira se da je svako zamenljiv i sa rokom trajanja. Iako se to ne šalje nekada kao jasna i otvorena poruka, sve više se provlači kao suptilna, subliminalna poruka. U takvom okruženju ne cveta ljubav, već emocije i porivi sabotirajućeg i destruktivnog karaktera, dakle, bes, mržnja, zavist, očaj, nezdravo rivalstvo i večno nezadovoljstvo. Što je najgore od svega, propagiranje ovoga ne vodi u sreću i blagostanje, već naprotiv, produbljuje jaz lične praznine, koju svako od nas već prirodno ima, a treba da nauči da je svede na najmanju moguću meru i osmisli, a ne da je povećava i obesmišljava sebe i svoje postojanje. Vera u ljubav je važna i zbog toga što čoveka kao biće razdvaja od pukih materijalnih stvari koje su prolazne, dok je ljubav apstraktna kategorija, ali ipak večna i neprolazna. Čovek koji ne veruje u ljubav je čovek koji funkcioniše samo u stanju surovo racionalnog odraslog i kome nedostaje životnog entuzijazma i elana", ističe Simićeva.

Reklo bi se da je put bez vere u ljubav siguran. Možda malo pust, ali bez bola, povreda, patnje. To je, ipak, pogrešan utisak, upozorava naša sagovornica ističući da gubitak vere u ljubav samo prividno čuva od razočaranja, jer on i zatvara šanse da se ljubav desi.

"Najčešće ljudi ovde upadnu u tzv. samoispunjavajuće proročanstvo. Kreću sa premisom da ljubav ne postoji i onda i odbijaju potencijalne šanse ili kreiraju situacije tako da ovo svoje uverenje i dokažu, i onda zaista ili ostanu sami, ili se razočaraju ili izgube veru u ljubav. Usled toga, predaju se beznačajnom seksu, koga eksploatišu do krajnjih granica, ili napornom radu, produbljujući svoje razočaranje i dospevajući u jedno istrošeno stanje praznine. Jedini način da testirate da li ljubav postoji jeste da verujete drugom i da rizikujete", ističe Simićeva.

Baza u detinjstvu

Još jedna zabluda je vezivanje ljubavi za određenu osobu. Jer kad nas ona izda, srušiće se cela kuća koju smo tako brižljivo gradili.

"Za današnje ljude je važno da razdvoje ljubav od objekta ljubavi. Ljudi često kažu da su razočarani u ljubav, a zapravo pod tim misle da su razočarani u neku osobu ili u to kako im je ona predstavila ljubav. Vera u ljubav, kao i vera u humanost i čoveka je zdrava i treba da postoji, a ljude ispred nas treba da posmatramo onakve kakvi jesu. Ne da ih idealizujemo, već da svakog čoveka posmatramo kao individuu za sebe", kaže psiholog.

Vera u ljubav nema veze sa brojem ožiljaka na srcu. Neko će imati sreću da mu prva ljubav bude i poslednja i da je na tom putu ništa ne pokvari, pocepa, uništi. Neko će je izgubiti nakon samo jednog razočaranja, neko neće ni posle pet. Da li ćemo brzo ili sporo gubiti veru u ljubav, primećuje naša sagovornica, zavisi pre svega od toga kako smo bili voljeni u svojoj primarnoj porodici, gde se zapravo formirala baza kako ljubav dajemo, kako je primamo i šta uopšte za nas ta reč znači.

"Ako je baza dobra, ako smo sigurno vezani, onda sporije gubimo ili uopšte ne gubimo veru u ljubav. Naravno da se to poljulja ako smo imali burne, nestabilne veze ili partnere, ali suštinski ostaje. S druge strane, ako nismo bili voljeni u detinjstvu, ako su nam slate dvosmislene poruke, ako smo učeni manipulativnoj ljubavi, onda ćemo tako i koračati kroz život. Takođe, osobe koje su prošle kroz traumatska iskustva ili osobe koje imaju nizak prag tolerancije, sklonije su da izgube veru u ljubav", kaže Simićeva.

Kad veru izgubimo, treba da radimo na tome da je vratimo što nije nemoguće, ali ni lako. Valja promeniti perspektivu. Biti čak i surov prema sebi. I zavoleti sebe uprkos svim manama.

Jedini način da se povrati vera u ljubav jeste prvo da se čovek okrene sam sebi, da pogleda unutar sebe, iskreno, ko je on. Zatim kada to pogleda, da bude spreman da radi na sebi i unapređuje se, ali da prihvati i zavoli sebe. Takav onda može da krene u spoljašnji svet i prepusti se drugoj osobi. Neka osobu preko puta sebe gleda kao na jedinstvenu osobu, kojoj će dati vremena da se pokaže, a ljubavi da se razvije. Ima jedna lepa izreka geštalt psihologije:

Ja radim svoje, a ti svoje,

Ja nisam na ovom svetu da bih zadovoljio tvoja očekivanja,

Ti nisi na ovom svetu da bi zadovoljio moja,

Ja sam ja, a ti si ti,

Ako se slučajno sretnemo biće divno,

A ako ne - šta se tu može.

Od roditeljske do prijateljske

Sagovornica podseća da je čovek socijalno biće. U hijerarhiji ljudskih potreba i motiva prvo se nalaze fizološke potrebe, zatim potrebe za sigurnošću, pa onda potreba za ljubavlju, poštovanjem i na kraju potreba za samoaktualizacijom.

"Šta ovo znači? Znači da bi čovek mogao da ostvari svoju ličnost i svoje potencijale i realizuje se u ovom svetu u punoj formi, potrebno je da voli i bude voljen. Da bismo mogli da unapređujemo sebe i da bismo mogli da osmišljavamo ovaj život, ljubav je neophodna da postoji. Psihologija je nauka o duši, a duši čoveka je potrebna ljubav, bliskost i pažnja od drugog ljudskog bića. Naravno, postoji mnogo oblika ljubavi i u životu ne moramo imati u svakom trenutku sve vrste ljubavi, i roditeljsku, i partnersku, prijateljsku. Skloni smo da obesmislimo život ako nemamo partnersku ljubav, a da potcenimo druge vrste ljubavi", primećuje psiholog Anđelija Simić.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...