Izvor: Večernje novosti, 19.Avg.2015, 13:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Veljko Đurić Mišina: Dug put do memorijala

Malo je poznato da u Beogradu već dve decenije postoji Muzej žrtava genocida. Stvoren je radi trajnog sećanja na žrtve genocida prvenstveno nad Srbima, potom nad Jevrejima, Romima i pripadnicima drugih naroda i nacionalnih manjina u nekadašnjoj Jugoslaviji. Posao se obavlja prikupljanjem, obradom i prezentacijom muzejskog, arhivskog i drugih vrsta materijala koji čine jednu muzejsku ustanovu. Muzej nema izložbeni prostor, pa svoje izložbe postavlja u srodnim institucijama ili na otvorenom >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << prostoru. Najviše pažnje radnici Muzeja žrtava genocida posvetili su istraživanju srpskog stradanja u Drugom svetskom ratu i to, pored ostalog, pokazali nizom izložbi, knjiga i monografija. S obzirom na ime i sadržaj istraživanja jasno je zašto Muzej nema bogate zbirke trodimenzionalnog muzejskog materijala. Doduše, ima ono što bi se moglo nazvati Dokumentacionim centrom. Naime, Muzej čuva (u digitalnoj formi) više od 200.000 fotografija, više od 100.000 dokumenata, desetak ličnih fondova i biblioteku sa više od 5.000 naslova. Muzej se najčešće pomene uzgredno kada se govori o memorijalizaciji Starog sajmišta. Plan o Starom sajmištu Muzej je ponovio pre više od dve godine naglasivši da najpre treba doneti zakon o Memorijalnom kompleksu Staro sajmište, potom pristupiti stvaranju uslova za Muzej, Arhiv, Biblioteku, Institut za istraživanje genocida i Obrazovni centar. Na ovom mestu treba pomenuti i nekadašnju inicijativu o memorijalizaciji koju je pokrenula medijska kuća B 92, ali je sve ostalo samo na tome. Doduše, ostao je i trag o namernom zaboravu srpskih žrtava u nekadašnjem logoru forsiranjem nečega uopštenog i neutralnog. Postojala je i jedna komisija Skupštine grada Beograda, ali ona nikada javno nije saopštila svoje predloge! Koliko mi je poznato, interesovanje gradskih vlasti za Staro sajmište usledilo je tek posle intervencije Izraela i Jevrejske zajednice u Beogradu pa je, u drugoj polovini prošle godine, formirana nova komisija čiji je zadatak bio da sačini predlog memorijalizacije. Odluka o novoj komisiji je posle nekoliko dana, na intervenciju moćnika iz (ne)vladinog sektora, poništena. Rašomonijada je okončana formiranjem nove komisije na čelu sa episkopom Jovanom Ćulibrkom (koji je inače i predsednik Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida i naročite komisije Sabora Srpske pravoslavne crkve za Jasenovac). Njegovim postavljenjem su pokrenute konkretne akcije (priprema zakona o Memorijalnom kompleksu, početak procesa osposobljavanja Kule i drugih objekata, uvođenje u proces dr Efraima Zurofa, direktora Centra "Simon Vizental" iz Jerusalima...). U javnosti se već godinama pominje potreba stvaranja jednog posebnog memorijala koji bi trebalo da pokaže srpsko stradanje tokom 20. veka. Prvi koji je dao ideju i to pre sedam-osam godina obznanio na jednom internet-portalu bio je Vladan Vukosavljević, sadašnji sekretar za kulturu Beograda. Ideju je grupa uglednih Srba okupljenih u "Društvo za podizanje memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida" (akademik Vasilije Krestić, diplomate Živorad i Vladislav Jovanović, publicista Milivoje Ivanišević i drugi) donekle konkretizovala, razradila program... Sredinom jula ove godine na internetu je "osvanula" vest o Draganu Đogoviću, bogatom Srbinu, filantropu, humanisti... koji namerava da formira fondaciju za izgradnju Muzeja genocida nad srpskim narodom. Krajem jula Nenad Popović, biznismen i političar, obznanio je svoju inicijativu za izgradnju "Memorijalnog kompleksa srpskih žrtava genocida". Popović je predložio stvaranje "kompleksa koji će činiti muzej genocida, arhive, spomenici, edukativni centri sa multimedijalnim sadržajima, izložbeni prostor", navedeno prema internet-sajtu SNP. Bez želje da nešto više komentarišem, moram da konstatujem da ni naziv nije dovoljno jasan jer je dvosmislen. Da sam cinik, pitao bih Đogovića i Popovića kada su poslednji put bili na nekoj od izložbi ili kada su poslednji put pročitali neku knjigu sa tematikom iz istorije. Kao profesionalni muzealac, sa iskustvom od gotovo dve decenije, dobro znam put stvaranja jednog muzeja, od ideje do stalne postavke. Stoga odgovorno tvrdim da pomenuti predlozi Đogovića i Popovića mogu samo da se kvalifikuju kao lična i politička promocija. Ne sporim ničije predloge, sporim razloge i namere. Uostalom, da se podsetimo. Put od ideje do otvaranja memorijala je veoma komplikovan i dugačak: predlog o osnivanju i izgradnji nove institucije Narodnoj skupštini, formiranje posebne komisije za ocenu predloga, predlog zakona o osnivanju nove institucije, javna rasprava, konsultovanje istoričara i drugih stručnjaka, usvajanje zakona o osnivanju, obezbeđenje finansija, formiranje naročitog odbora koji će voditi projekat, izbor lokacije, konkurs za idejno rešenje, konkurs za izvođača radova, izgradnja, formiranje radne grupe za izradu koncepcije, priprema stalne postavke... i svečano otvaranje. I sve to za samo pet-šest godina! Put do memorijala o žrtvama srpskog naroda u 20. veku, ipak, vodi od Muzeja žrtava genocida i Starog sajmišta.

Nastavak na Večernje novosti...