Izvor: Istinomer.rs, 25.Jan.2011, 14:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velike namere
"Kad neko kaže „revolucija“, on je rekao mnogo više nego što misli i što bi hteo da kaže ili mnogo manje nego što može da predvidi. Zavisi sa koje strane barikade se nalazi onaj koji tu reč izgovara." Ivo Andrić, "Znakovi pored puta"
Pre tačno
deset godina Zoran Đinđić je revoluciju opisao baš onako kako smo i očekivali
mi koji smo širom otvorenih očiju upijali svaku reč koju je izgovorao za
govornicom Narodne Skupštine. >> Pročitaj celu vest na sajtu Istinomer.rs << Svaka je bila obavezujuća, nešto što smo godinama
čekali, svaka je ličila na nagradu koju smo odavno zaslužili, ali nikako da nam
je dodele. Govorio je o tome da se zemlja nalazi u dramatično lošoj situaciji.
Da smo na poslednjem mestu u Evropi u gotovo svim oblastima društva. Ali da ima
nade i da su za promenu koju svi želimo potrebni zajednički napor i energija.
Posebno da se nijedan problem neće rešiti sam.
Vladu Zorana
Đinđića sačekali su problemi u snabdevanju strujom, ali i u odnosima sa
Ujedinjenim nacijama. Problemi sa Kosovom, u regionu i sa partnerom u
zajedničkoj državi. Sačekala je ratna prošlost, siromaštvo, nezaposlenost,
očaj. Sačekala je zemlja čije su institucije jedino znale da se bave
kriminalom. Sačekalo je izgubljeno lično dostojanstvo svakog od nas i opšte
nepoverenje.
Prioriteti i
obećanja Vlade su bili jasni: povratak u svet, pomirenje u regionu, zavođenje
reda. Promene u obrazovanju, vraćanje ugleda institucijama. Povremeno su ta
obećanja delovala kao spisak lepih želja, ali je samo nekoliko meseci pre toga
pad Miloševića delovao isto tako. Zato je to bio tako jedinstven trenutak!
Mislili smo da možemo šta god poželimo, a da to sigurno može i Zoran Đinđić.
Vlada iz 2001. godine je
govorila za sebe da Vlada velikih namera i velikih reformi, obećala je da se
neće baviti sama sobom, već budućnošću. Da će lične sujete balkanskih lidera
zameniti zajedničkom željom balkanskih naroda da žive u miru, posle toliko
ratovanja u dvadesetom veku. Govorila je sve stvari koje su se oduvek činile
tako razumnim, normalnim, a u isto vreme tako novim i neuobičajenim za ovaj
prostor koji je često težio samouništenju. Probudio se čudan osećaj, sećam se
uzbuđenja koje me je hvatalo od pomisli da više ne moramo da se osećamo kao
civilizacijski talog, da će se stvari menjati. Bila sam čak uzbuđena i zbog
toga što će to biti proces, ali što ću mu baš ja svedočiti.
Danas je ekspoze Zorana Đinđića iz januara 2001. godine uspomena na njega,
na snagu volje jednog od nas. Nažalost, ne više od toga. On je uspomena i na
sve one zadatke koje nismo ispunili. Završenih
poslova je tek nekoliko: uvedena je institucija ombudsmana u naš pravni sistem,
imamo nešto bolje odnose sa zemljama u regionu. Neki problemi su se na neki
način rešili „sami"- Kosovo, Crna Gora. Neki su započeti - saradnjom sa Hagom
smo se rešili nekih tereta ratne prošlosti, institucije se samo ponekada čine
da postoje, mnoge zakone imamo, ali mnoge i ne primenjujemo.
Ako je rezultat tako očigledno polovičan, šta je to novo što desetogodošnjica
osnivanja Vlade može da donese? Da li je jedino što možemo da zaključimo to da
se naš revolucionarni neuspeh od ove godine meri dvocifrenim brojem? Da je
revolucija donela kontinuitet, što je protiv svih pravila revolucije? Poslednjih
dana se čini da je to jedina poruka.
Bila bih srećna da
današnji dan donese nešto više. Makar i tračak nade da ćemo za neke od neuspeha
konačno okriviti i nas koji smo mislili da smo svoj posao završili na
biralištima i na ulici, nas koji smo previše očekivali od jednog čoveka i jedne
Vlade. Tračak nade da smo shvatili da će takvim odnosom program Đinđićeve Vlade
ostati fontana želja za Srbiju i kroz pedeset godina. Da smo shvatili da smo
bili razmaženi i lenji i da nas je druga strana revolucionarne barikade upravo
zato pregazila. Da smo kolektivni prototip onog iz Đinđićeve metafore, koji je unapred sumnjao u
svoj uspeh, pa mu je i neuspeh lakše pao, jer ga je mudro predvideo.
