Izvor: Politika, 09.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velike godišnjice
Na 38. Bemusu nastupili Minhenski solisti, zatim Beogradska filharmonija sa solistom Nelsonom Freirom i harmonikaš Teodoro Anceloti
Oko četrdeset muzičara, članova i solista Minhenske filharmonije, koji sviraju bez dirigenta, prvi put su, od početka ovogodišnjeg Bemusa, napunili salu Kolarca. Program je imao svoj koncept, najpre u izvođenju Prve i poslednje Mocartove simfonije, što je imalo samo istorijski značaj i simboliku, jer je Prva simfonija (br. 1 Es dur, K 16) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << previše kratka, nezrela, iako ne i bez invencije. Svirana je sa lakoćom i jednostavnim rukovođenjem, pantomimom, stalnom komunikacijom među muzičarima. Veoma opsežne Metamorfoze za 23 gudača-solista (1946) Riharda Štrausa umrtvile su ceo tok, podsetile nas na (mnogo bolje) stranice ranog Šenberga ("Preobražena noć"), Vagnera i samog Štrausa iz mlađih dana svedočeći o zamoru fantazije majstora u predugoj eksplikaciji sumornog i depresivnog zvučanja. Fascinantno je bilo izvlačenje unutarnjih glasova i bočnih tema od solista, mada smo se mi sve vreme pitali, ne bi li to neki dirigent sa idejom umeo da oživi.
I najbolje delo i najbolje izvođenje slušali smo u drugom delu koncerta. Mocartova "Jupiter" simfonija (br. 41 Ce dur, K 551) nalazi se na stalnom repertoaru svih orkestara i ansambala, bez obzira na jubilarnu Mocartovu godišnjicu. Sva njena četiri stava, posebno briozni četvrti koji je protekao u vrtlogu tempa, u brojnim dijalozima i preplitanjima deonica gudačkih i nekoliko duvačkih instrumenata, prikazao je veliko umeće Minhenskih solista u zajedničkom sviranju i to bez dirigenta. Skroman, nenametljiv, prepuštajući svu slavu drugima, koncertmajstor je bio naš violinista, Sreten Krstić, već dugo godina na prvom pultu Minhenske filharmonije.
Beogradska filharmonija se pojavila na Bemusu sa veoma ambicioznim programom i novim šefom dirigentom Dorijanom Vilsonom, koji poseduje blistavu biografiju. Na programu je najpre bila beogradska premijera dela kompozitorke Isidore Žebeljan (1967)"Konji Svetog Marka", iluminacija za orkestar, koje je nastalo kao porudžbina Venecijanskog bijenala i čija je svetska premijera bila u Veneciji (Teatro pikolo) 2004.
Orkestarski raskošno, ritmički bujno i pregnantno, delo protiče u jednom dahu, u smenama mozaičnih slika, emocija, karaktera, u dramaturgiji koja ima svoj tok izvan naracije i likovnosti. Poznata legenda o bronzanim statuama koje je na čaroban način isklesao grčki vajar Lisip i koje tokom vekova imaju sopstvenu sudbinu, u muzici I. Žebeljan dobila je još veći dramski naboj i još fantastičnije prikaze koji su praćene iznenađenjima i naglim obrtima u muzici. U duhu svoje "Skomraške igre", kompozitorka spaja arhaične male pokrete melodije sa nabujalim ritmovima folklornog ekspresionizma (Stravinskog, na primer). Zasmetalo nam je uključivanje klavira pri kraju dela. Da je ovaj instrument upotrebljen od početka imalo bi više smisla, ovako je ceo prethodni tok zaustavljen i prenesen na drugi plan.
Ove večeri raspoloženje Beogradske filharmonije ogledalo se u snažnim zaletima i uzletima, u dugotrajnim forte i masivnim zvucima, praćeno izvesnom nekoherentnošću (u prvom stavu Bramsovog koncerta i u pojedinim odsecima obimne Šeste simfonije u ha molu op. 54,1939) Dmitrija Šostakoviča (1906-1975). Dirigent Dorijan Vilson nema ubojitu preciznost koja je našim muzičarima (još uvek) potrebna, kao ni odsečnost i muževnost pokreta. Insistirajući na snazi, tek ponegde je uspevao da zadrži orkestar u pijanu i to kada je brazilski pijanista Nelson Freire, kao solista u Prvom Bramsovom koncertu u de molu op. 15 kretao da gradi frazu takoreći ni iz čega, iz potpune tišine, u smirenosti i jednostavnosti, posebno u drugom stavu koncerta. Prvi i treći stav pokazali su majstorstvo starinskog tumačenja Bramsa, sa besprekornim oktavama, snagu bez strasti, nežnost bez sentimentalnosti. Omaž Šostakovičevom jubileju radije bismo propratili u nekoj boljoj simfoniji, kraćoj i efektnijoj (5. 9. ili neka od poslednjih), no i Šesta u ha molu je pokazala, pored neravnoteže delova i velikog dijapazona sadržaja, od meditacije do kabarea, majstorsko pismo jednog od najvećih simfoničara 20. veka i prisnim pristupom dirigenta Vilsona ostavila je na muzičare i publiku nesumnjivi efekat.
U kasnim večernjim satima, prvi put na Bemusu imali smo priliku da slušamo solistički resital na harmonici, sve popularnijem instrumentu u naše vremenu, verovatno i zbog čestog korišćenja u latinomuzici, posebno u kompozicijama Pjacole. Jedan od najvećih izvođača na ovom instrumentu danas u svetu, Teodoro Anceloti (Italija) demonstrirao nam je sve ono što nismo navikli da čujemo. Elementi "zapadne škole" ogledaju se u blagom, ujednačenom i veoma malom dinamičkom dijapazonu i prilikom izvođenja zanimljivih komada Leoša Janačeka ("Na obrasloj i na zarasloj stazi"), takođe i Skarlatija i Hajdna (Sonate). Naše vreme bilo je prisutno u kompozicijama Đerđa Ligetija (Musica ricercata), koju je sam autor transkribovao za ovaj instrument i u opsežnoj Sekvenci 13 Lućana Beria.
Problem ovog instrumenta predstavlja nepostojanje originalne literature, međutim, da se ona danas piše svedočilo je i premijerno izvođenje letnje uspavanke nazvane "Letnja noć" kompozitorke Mirjane Živković, dela koje uspešno pravi atmosferu spokoja i serenade.
Branka Radović
[objavljeno: 09.10.2006.]
