Izvor: Blic, 22.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velegrad je često najveća palanka
„Ako postoji priča koju bi voleli da objave, onda je to ova priča, pomislio sam, priča o dvostrukoj krađi, intelektualnoj i telesnoj, idealna za Beograd koji se kao svaki velegrad, pretvara da ga ništa ne zanima, iako nezasito žudi da dozna šta se zbiva u spavaćim sobama njegovih stanovnika, pogotovo u mraku u kojem ruže možda nemaju boju - napisao je David Albahari u svom nedavno objavljenom romanu „Ludvig" („Stubovi kulture")
Junaci „Ludviga" >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su dva prijatelja pisca, povezana i simpatijama i antipatijama, i zazorom, nepoverenjem i odanošću, od kojih jedan „uspeva u životu" pokravši i pregazivši drugog, koji mu se i dalje divi. Odgovarajući na pitanje da li je reč o iznimnoj situaciji ili zapravo opšte mesto naših života danas i ovde, David Albahari kaže: „Istorija književnosti je prepuna priča o prijateljstvima koja su se pretvarala u neprijateljstva zbog toga što je jedan prijatelj bio uspešniji od drugog. Reč je, dakle, o uobičajenoj situaciji - bar u svetu umetnosti - u kojoj taština i sujeta postaju dominantne odlike nečijeg karaktera. Pričajući tu priču, nisam želeo da ukažem na našu sadašnju situaciju, već sam jednostavno hteo da ispričam priču o prijateljstvu koje se na kraju pretvara u tragediju."
U romanu, između ostalog, preispitujete odličja prijateljstva. Jeste li imali konkretan, naročit motiv da se poduhvatite te osetljive teme?
- Svaka nesigurna istorijska situacija, kao i svaka nestabilna politička stvarnost, lako se pretvaraju u mehanizme koji neprekidno testiraju prijateljske veze između ljudi. Zavist u takvim situacijama često postaje glavni pokretač i kontrolor ljudskog duha, i prijateljstvo se tada lako žrtvuje. Verujem da smo svi mi imali takva iskustva tokom poslednjih petnaestak godina, te da su mnoga prijateljstva raskinuta iako nije postojao pravi razlog za to. Pri tom nije važno da li neko živi u velikom gradu ili u nekom malom mestu, o čemu, na svoj način, govori i moja priča. Velegrad je često najveća palanka.
Pišući o Ludvigu, pripovedaču S., njihovim životima i književnim delima, vi dotičete i pitanje angažovanosti i odgovornosti umetnika, konkretno pisca. Verujete li u politički angažman književnika?
- Nikada nisam verovao u politički angažman književnika jer ne verujem da književnik razume politiku bolje od drugih ljudi. Ukoliko se ipak odluči na takvu avanturu, pisac bi trebalo da bude pažljiviji od ostalih političara u načinu na koji koristi jezik. Ali, uveren sam da pisci mogu bolje da govore o drugim stvarima - kao što su prijateljstvo, ljubav, dobrota ljudskog srca - o kojima, zapravo, i nastoje da govore u svojim delima. I političari i pisci manipulišu rečima, pa ako pisac postane političar, onda postaje i dvostruki manipulator jezika. A to je već nešto što podstiče na najveću moguću meru opreza.
Jedna od bitnih tema ovog romana je pitanje morala i pravde. Šta se danas događa s njima?
- Moral i pravda bi trebalo da budu glavni temelji naših života. U stvarnosti, međutim, ljudi najčešće prvo od njih odustaju, prihvatajući ideje koje ih, na ovaj ili onaj način, oslobađaju od obaveze da budu moralni i pravedni. Nisam siguran da razumem zašto se to dešava. Možda većina ljudi oseća moral i pravdu kao nametnutu obavezu? Izgleda da je tako jer kako inače objasniti spremnost ljudi da postanu dobrovoljni dželati kada to neka ideologija od njih zahteva. Danas, i to svugde u svetu, moral i pravda su na velikom iskušenju, i u tom smislu moja priča o nemoralnim postupcima pisaca može se shvatiti kao sasvim malo upozorenje.
Mada na neki način u senci, žene su gotovo najslađi sok ovog romana. Gde im je mesto u životu, a gde u književnosti?
- Odgovor je uvek isti: one zaslužuju najistaknutije mesto jer su u izvesnom smislu glavni pokretači i života i književnosti.
Na jednom mestu u knjizi kažete da Beograd prihvata predrasude „ne čekajući da čuje celu priču i žigoše nabeđenog krivca pre nego što je uopšte stigao da počne da se brani". Na drugom, pak, navodite da je priča o dvostrukoj krađi „idealna za Beograd koji se kao i svaki velegrad pretvara da ga ništa ne zanima iako žudi da zna šta se dešava u spavaćim sobama stanovnika". Beograd je, dakle, umišljeni velegrad (ne)svestan svog provincijalizma ili...?
- Beograd je, kao i mnogi drugi veliki gradovi, uvek u neprekidnoj borbi da sačuva svoj karakter. U nekim kriznim trenucima, kada je pritisak novodošlih u grad veći nego inače, može se učiniti da grad gubi i postaje nešto drugo, ali grad na kraju uvek pobeđuje. Međutim, duh provincije nikada ne iščezava u potpunosti i lako ga je prizvati. Što je manji uzorak gradske populacije, veće su šanse da u njemu vlada palanački mentalitet i da glasine i ogovaranja postanu dominantni faktori. Taj proces sam želeo da prikažem u priči o izneverenom prijateljstvu dva pisca, imajući u vidu činjenicu da je književni svet u Beogradu jedan mali, zatvoren kosmos u kojem se provincijalnost i uskogrudost brzo pokazuju.
Deo ovdašnje kritike kaže da je „Ludvig" i priča o ovdašnjoj provincijalnosti i stanju u književnosti?
- Ima toga u nekoj meri, s tim što je podsmeh upućen i meni. Takozvane male kulture opsednute su stalnim dokazivanjem da nisu male i stoga male uspehe pretvaraju u priče o grandioznim trijumfima. Objavljivanje prevoda nečije priče ili pesme u nekom stranom književnom časopisu tumači se kao veliki uspeh autora i naše književnosti. Poziv nekom piscu da pošalje svoje biobibliografske podatke u neki leksikon pisaca u Americi objašnjava se kao izuzetno priznanje piscu i našoj književnosti, iako u taj leksikon ulazi svaki pisac na svetu koji je nešto objavio. Podsmeh je, kažem, upućen i meni jer sam i sam svojevremeno slao slične informacije o mojim „uspesima" kulturnim redakcijama beogradskih novina.
Nameće se pitanje da li su Ludvig i pripovedač literarni odrazi realnih, stvarnih likova (kojih)?
- Ne, nikog određenog nisam imao na umu kada sam pisao ovaj mali roman. Morao sam, naravno, da uzimam neke stvarne elemente, kao što je pominjanje raznih redakcija, ali niko od pisaca nije mi poslužio kao model. Ako se takva priča doista odigrala kod nas, meni je potpuno nepoznata.
