Izvor: Politika, 02.Jan.2013, 10:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vedrija strana nepravde
Bio je glavna tema za slavskim trpezama, bizarni primer uterivanja pravde, počasni gost Ivana Tasovca, čovek pored koga je američki ambasador ostao u senci bliceva fotoreportera...
„Profesor osuđen zbog časa istorije na Kalemegdanu” – priča koja je osvanula na ovim stranama, a zatim se kao virus raširila medijima i odjeknula širom Srbije, iznedrila je moralnog pobednika bizarnog slučaja uterivanja pravde. On je Zoran Pavlović. Za đake Osnovne škole „Despot Stefan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Lazarević”, omiljeni je nastavnik istorije. U Turističkoj inspekciji slovi za „primer iz prakse” na osnovu kojeg će se „štelovati” zakoni. Za prosvetne vlasti on je „primer dobre prakse” koji treba slediti. Po našem izboru on je – ličnost godine.
– Mislio sam sve će se završiti na jednom tekstu u „Politici”, ali to što se meni dogodilo narodu je očigledno bilo interesantno. Prvi su odreagovali učenici. Osmaci su tog utorka, kada je priča prvi put osvanula, pokupovali „Politiku”. Svi đaci su čitali tekst, a kasnije su mi na slici u novinama crtali brkove, pored pisali „Ja volim Zvezdu” znajući da je to suprotno od mog navijačkog opredeljenja. Već sutradan, prepoznajući me na autobuskoj stanici, učenici iz drugih škola znatiželjno su me pitali jesam li ja onaj profesor o kojem svi pričaju. Kad sam stigao na posao, direktorka mi je saopštila da je preuzela ulogu mog portparola, da su se najavile jedna, druga, treća televizija... A ja, zatečen, u nekom običnom džemperu, nisam se sredio za kamere... – smejući se na svoj račun, seća se profesor.
Iz novina na gotovo sve televizije u sve domove i to na Aranđelovdan, kad su porodice i prijatelji na okupu, priča je putovala brzinom svetlosti, ali to je, kaže, tek kasnije shvatio kada su mu prijatelji prepričavali da je bio glavna tema za slavskom trpezom.
– Najviše me je iznenadio poziv Ivana Tasovca da budem gost Beogradske filharmonije – priznaje profesor pun reči hvale za ovaj gest.
Smatra da je Tasovac tako pokazao veličinu intelektualca i produhovljenog čoveka, mada se i sada pita čime je on, obični profesor istorije, zavredeo takvu pažnju.
– Samo sam decu izveo na Kalemegdan i pričao im o istoriji. Kazao sam i Tasovcu da ja nemam nikakav talenat, na šta je on odgovorio: „O, imate Vi veliki talenat”, i posadio me u prvi red pored novog američkog ambasadora. Najsmešnije mi je bilo što su fotoreporteri te večeri stali ispred mene i samo su mene „škljocali” dok gospodina ambasadora niko nije konstatovao. Ko zna šta je čovek pomislio, možda da sam ja neka velika zvezda – grohotom se, opet na svoj račun, smeje Pavlović.
Kaže da mu je Tasovac rekao da je „slučaj profesora Pavlovića” saznao od tviteraša koji su podelili „Politikinu” vest.
– Bilo je dosta reakcija mojih bivših učenika na „Fejsbuku”. Njihovi komentari „Hvala, profesore” i „Koliko smo puta prekršili zakon, a nismo imali pojma” greju mi srce. Tu je i prepiska moje dve učenice iz generacije koju sam najviše vodio po Beogradu. One su ’91. godište, jedna studira istoriju, druga prava. Buduća istoričarka kaže: „Valjano studiraj ta prava da me vadiš iz ćorke kada i ja budem radila isto što i naš profesor” – opisuje Pavlović.
Među komentarima na naše tekstove o slučaju Pavlović posebno ga je zasmejao ovaj: „Posle ove presude vlasti su saopštile da se intenzivno traga za izvesnim Brankom Milićevićem, koji je u kriminalnim krugovima poznatiji kao Branko Kockica, za koga se osnovano sumnja da je u karijeri počinio na desetine sličnih zločina.”
– U reagovanjima na presudu da sam kriv, uprkos neočekivanoj podršci koju sam dobio, zasmetalo mi je osvetničko raspoloženje svih koji su u komentarima zahtevali da se odgovorni za propust kazne, otpuste sa radnog mesta, uhapse i tome slično. Ne shvatam otkud tolika razjarenost. Neki su uporno predlagali da tužim državu da bih dobio odštetu. Ne bi se sa tim složili Dučić, Rakić, Šantić od kojih sam naučio šta je otadžbina, pa neću ni ja. Svi grešimo, a greške mogu da se isprave. Nisam se medijima obratio zbog sebe, nego zbog struke. Dobro je što nisam ispratio sve reportaže na televizijama, razgovore na radio stanicama, tekstove u novinama – da bih ostao normalan u skladu sa izrekom: „U zlu se ne ponizi, u dobru se ne ponesi” – zaključuje Zoran Pavlović, ohrabren uveravanjima iz resornih ministarstava da će se u zakon uvrstiti da profesori mogu da vode decu u obilaske znamenitosti i da se „slučaj profesora Pavlovića” više neće ponoviti.
Milenija Simić-Miladinović
objavljeno: 02.01.2013
