Izvor: Politika, 24.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vedri genije
Čak i nekompletne, Čoserove "Kenterberijske priče" su impresivna žanrovska varijacija na večite teme lakomosti, izdaje, požude, licemerja i ambicije
Nesporno najznačajnije ime engleske srednjovekovne književnosti, Džefri Čoser, svoje mesto među klasicima ne zaslužuje samo zato što je njegov opus obiman i raznolik; on je prvi veliki pisac komične imaginacije u anglofonoj tradiciji. U Čoserovom humoru koji se kreće od lascivnosti do inventivnosti često se krije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oštrica ironije i satire, samo ponekad potreba da pouči ali nikad želja da bude vrhovni autoritet, i nikad odlučnost da nametne poželjnu istinu ili vladajuću dogmu.
Za razliku od Dantea, uvek spremnog na žučne moralne komentare, engleski pesnik kritiku upućenu nesavršenom svetu nijansira, voljan da razume sitne nedoslednosti i mala ogrešenja svojih junaka: poroke neće osuditi a da ih prethodno krajnje plastično ne predoči. Američki teoretičar Harold Blum tvrdi da Čoser nije toliko politički skeptičan prema Danteovom moralnom sudu koliko je poetički nezadovoljan njegovim stvaralačkim pristupom. Za razliku od, kako Blum kaže, Danteovih "zamrznutih" portreta muškaraca i žena, panorama Čoserovih likova iz "Kenterberijskih priča" prikazuje dinamične i vitalne ljude za koje hodočašće na grob Tomasa Beketa simbolizuje duhovni dobitak, moralnu obavezu ali i mogućnost razonode i avanture.
Nedovršena poema "Legenda o dobrim ženama" predstavlja osvetnice i zavodnice poput Medeje i Kleopatre u neočekivano povoljnom svetlu, dok "Troil i Kresida" prvi put u engleskoj književnosti obrađuje retko rabljenu mitsku priču o ljubavi, ratu i izdaji poverenja.
Vojnik, dvoranin i diplomata u službi tri kralja, Čoser je pronicljiv posmatrač koji beskrajno uživa u nedoslednostima i protivrečnostima ljudske prirode. Komični duh koji ga deli od Dantea i Vergilija približava ga Bokaču, možda jedinom autentičnom uzoru. Za razliku od junaka "Dekamerona" koji su mladi, imućni i plemenitog roda, Čoserova družina u "Kenterberijskim pričama" je šarolika – srećemo monahe i kuvare, viteza tek pristiglog iz krstaškog pohoda i mlinara koji zakida na meri, ljupku mladu igumaniju i tkalju koja se udavala pet puta. I crkvene i svetovne ličnosti poštuju Boga, a sklone su svemu što je ljudsko: zađevicama i neprincipijelnim koalicijama, nekritičkom zanosu i lukavom spletkarenju.
Jedina spona između ljudi različite staleške pripadnosti, temperamenta i interesa jeste hodočašće kao zajednički motiv: upravo zato prividno nesistematično delo postaje socijalna panorama srednjovekovnog društva čiji prikaz počinje od vrha društvene i moralne hijerarhije, da bi završio na njenom dnu.
Isti komični duh koji Čosera udaljava od Dantea približava ga Šekspiru. Jezičava Žena iz Bata po kojoj se pamte "Kenterberijske priče" čitaoca zamajava i očarava na sličan način kao Šekspirov hvalisavi hedonista Falstaf, dok nihilizam Prodavca oproštajnica nagoveštava renesansne zlikovce i nitkove koji će lako i rado razarati poredak, tradiciju i vrednost.
Da je ispunilo piščevu početnu zamisao, Čoserovo kapitalno delo sadržalo bi preko sto dvadeset priča: autor je ostvario oko četvrtinu svog ambicioznog projekta. Nedovršenost nije mana: čak i nekompletne, "Kenterberijske priče" su impresivna žanrovska varijacija na večite teme lakomosti, izdaje, požude, licemerja i ambicije.
Vladislava GORDIĆ PETKOVIĆ
[objavljeno: 24.02.2007.]
.jpg)
