Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Večne nesanice Pontija Pilata
Bulgakovljev junak u filmskoj i pozorišnoj adaptaciji Aleksandra Petrovića
Da li istorija zaista voli ponavljanja, podudarnosti i analogije (kako je često tvrdio Borhes), ili misija pesnika upravo leži u tome da saglasja svojevoljno učita u njen nemušti tok, pun „buke i besa"? Na ovo pitanje, po svemu sudeći, nikada nećemo dobiti zadovoljavajući konačan odgovor; no njegovu enigmu provocira svako značajno umetničko delo, a posebno ona kroz koja se život i fikcija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stalno međusobno ogledaju i otkrivaju, kao što je to slučaj sa „Majstorom i Margaritom".
Bulgakov dopisuje lik Pontija Pilata u sklopu opšte zamisli preplitanja fantastične svakodnevice boljševičke Moskve sa mitolikom zbiljom Jerusalima u doba krize Rimske imperije. Pontije Pilat je verovatno psihološki najkompleksniji lik „Majstora i Margarite" – kao namesnik Judeje, on je skeptik, kukavica i prevrtljivac; nakon susreta sa Ješuom u njemu započinje blagotvorno dejstvo griže savesti i postepeno sazrevanje ličnosti. Tako okrutni peti prokurator Judeje, koji je pod pritiskom Sinedriona poslao Hrista na Golgotu, u Bulgakovljevoj umetničkoj viziji postaje plodonosno tle hrišćanskog učenja o čoveku. Sudbina Pilata vraća se, katkad, u neobičnim životnim dramama partijskih pisaca, „inženjera duša" (u Bulgakovljevom delu njihova personifikacija je Ivan Bezdomni) – kojima neočekivani susret sa onim natprirodnim, zastrašujuće zagonetnim za dijalektiku materijalizma, otvara put ka individualnom rastu i sazrevanju.
Objavljivanje knjige proslavljenog reditelja Aleksandra Petrovića, u kojoj su sakupljene njegove pozorišne dramatizacije romana „Pseće srce" i „Majstor i Margarita", kao i adaptacija drame „Purpurno ostrvo" (u izdanju Paideije) poklopilo se sa izlaskom Bulgakovljevog romana u romanu „Pontije Pilat", sastavljenog od četiri poglavlja iz „Majstora i Margarite" posvećena prokuratoru Judeje (u prevodu Milana Čolića i izdanju Zlatne grane). Time se priča o Pilatu i Ješui za nas dodatno usložnjava: pored Jerusalima i Moskve, na sceni se pojavljuje i Beograd s početka sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme progona „crnog talasa" i liberalnih intelektualaca sa Filozofskog i Pravnog fakulteta u Beogradu. U dramatizaciji „Majstora i Margarite", rađenoj za Narodno pozorište 1982. godine, Petrović kao dramsku okosnicu koristi upravo roman u romanu posvećen Pilatu – dok se priča o poseti đavola Moskvi interpolira kroz projekciju inserata iz njegovog poznatog filma „Maestro i Margarita", snimljenog deset godina ranije. Nakon nečuvene represije Titovog režima, ovo ostvarenje, kao i njegov autor na svojevrstan način podelili su sudbinu Bulgakova i njegovog Majstora – i time potvrdili univerzalno važenje Ješuinih reči (Svaka vlast je nasilje nad ljudima). U rasponu od dvadeset vekova i u posve različitim umetničkim medijima, Pilat i pilatovština otkrivaju nam se tako u svojoj svevremenoj dimenziji. Ritualno pranje ruku dobija nove manifestacije, posebno u totalitarnim sistemima XX veka. Deo toga je i praktikovanje drevne orijentalne tehnike ketmana, koju opisuje Česlav Miloš u pokušaju da objasni mentalni sklop ljudske jedinke pod komunizmom. Taj fenomen skrivanja sopstvenog mišljenja iza stavova i saopštenja partije (na kojem je dobrim delom i sagrađena komunistička ideologija) sigurno je za Bulgakova, kao i za Petrovića, bacao novo svetlo i na mitsku figuru prokuratora Judeje. Za tumače Pilatovog lika Petrović bira moćne glumačke pojave: Ljubu Tadića na filmu i Cigu Jerinića u pozorišnoj predstavi. Prava je istina da se slabost sistema i kukavičluk njegovih protagonista najčešće kriju iza impozantne fasade i retorike.
Pri kraju „Majstora i Margarite" čitamo da Pilata već dve hiljade godina svake noći kada je pun mesec mori nesanica; a kada spava, sanja uvek isto: put obasjan mesečinom po kome želi krenuti da bi razgovarao sa Ješuom, jer mu nije rekao sve onoga četrnaestoga dana prolećnog meseca nisana, kada je udovoljio zahtevu rulje da ovaj neobični skitnica bude razapet. U Majstorovom romanu Ješua će prokuratoru Judeje dati oproštaj i priliku da se ipak sa njim sretne; ali sve se to već zbiva u jednoj eshatološkoj ravni egzistencije. Petrović završava svoju dramatizaciju susretom Pilata sa Ješuinim učenikom Matijom Levijem, pokušajem namesnika da se opravda pre nego što jevanđelje bude ispisano na pergamentu. Jedna od ključnih sentenci „Majstora i Margarite" (Svako će dobiti prema svojoj veri) ovaploćuje se sa punom težinom upravo kroz dramu Pontija Pilata.
Srđan Vučinić
[objavljeno: 26/04/2008.]
