Izvor: Politika, 31.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vazal sa Balkana
Ruski Dan zastave prošle nedelje, uočen i u Srbiji, podsetio je na dve strane jedne iste istorijske epizode, važne za obe zemlje. Reč je o 22. avgustu 1991, kada je grupa generala SSSR-a pokušala puč protiv Gorbačova, verujući da će time vratiti stvari na teren već izgubljenog hladnog rata. Beograd je bio jedini grad u Evropi iz kojeg je pučistima tada upućen telegram podrške – verovatno u uverenju da će udar generala u Moskvi uspeti.
Šavovi Sovjetskog Saveza popuštali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su tih dana gotovo pred očima. U Berlinu je srušen čuveni zid. Istočna Evropa je bila na nogama, slaveći oslobođenje od okupacije. A o Novoj 1991, predviđajući šta bi sve moglo da usledi u godini koja počinje, londonski "Ekonomist" je čak i napisao – raspašće se SSSR!
Pučisti su bili daleko od te stvarnosti, verujući da je dovoljno ukloniti Gorbačova. Generali nisu znali da je to, što sami ne razumeju ali čemu prisustvuju, slutio još Gorbačovljev prethodnik u Kremlju Andropov, jedno vreme šef sovjetske tajne službe. Andropov je nazreo tesnac troškova u koji se Moskva sabija trkom u naoružavanju, nastojeći da se u odnosima s Vašingtonom spremi teren – kako bi se u daljem procesu osiguralo bezbedno "prizemljenje" nuklearne velesile, bez kataklizmičnog "vatrometa".
Gorbačovljeva "glasnost" i "perestrojka" bile su u tom smislu ventil, a ovaj ga je energično odvrtao, žureći da ispusti pritisak unutrašnje krize zemlje i kanališe tok događaja dalje od mogućne anarhije. Što bliže kolotečini sloboda i neometane rasprave.
Puč, kao što se zna, nije uspeo. Izvedena vojska otkazala je poslušnost "visokim činovima", i ovi su pohapšeni. Ali, da bi ostalo sećanje na taj demokratski početak Rusije, 22. avgusta se praznuje vraćanje na jarbol carske trobojke.
Avgusta 1991, Beograd je takođe bio na prekretnici, ali i bez srpskog Jeljcina i bez jugoslovenskog Gorbačova. Srbija i Jugoslavija su zajednički imale Miloševića.
SAD i Evropa usredsređeno su pratile duboku krizu njihovih odnosa. Godine 1989, komunisti Slovenije i Hrvatske napustili su kongres SKJ, tada još poslednje vezivno tkivo federacije. Nisu pristajali na eliminisanje ravnopravnosti, pokušano povećanjem glasovne moći republika s više partijskih članova.
Novim sistemom u partiji, izražen je kraj ideji o međurepubličkoj jednakosti. Izlazak Hrvata i Slovenaca iz dvorane ispraćen je aplauzom – međutim, za SAD i Evropu, to je bio glasan signal kakvu Jugoslaviju želi prosrpska "većina".
Poraz partijaca Ljubljane i Zagreba pred Miloševićem, pomogao je da Slovenija i Hrvatska artikulišu alternativu svog evropskog izbora. Njihova težnja da napuste zajednicu osvajala je Zapad, uporedo s nevericom u mogućnost takvog preobražaja, kada je u pitanju bio Beograd. U tom smislu, "telegram sovjetskim generalima" izrazio je opredeljenje zemlje u njenom kritičnom trenutku. Ono nije moglo biti shvaćeno drugačije, osim kao neprijateljsko svemu onome što u tom času bira i prema čemu se kreće Evropa. I na kraju, u daljem raspletu, Srbiji je tako i odgovoreno.
Danas, "pozdrav pučistima" liči na simbol smrti politike neutralnosti Jugoslavije – fino izbalansirane ravnoteže veza sa svim važnijim metropolama, blokovskim i vanblokovskim zemljama. To je čuvalo i očuvalo ondašnju državu.
"U istoriji" Miloševićev gest, učinjen na svoju ruku ali u ime cele zemlje, ostaće verovatno kao trapav pokušaj trampe – ostatka ugleda za status vazala Moskve na Balkanu. Nešto protiv narodnog interesa. Učinjeno na brzinu, iza leđa. Ipak, kao što Rusi imaju Dan zastave, trebalo bi da i u Srbiji ima nešto, što bi stalno podsećalo na "telegram" i opasnost izgubljene nezavisnosti. Pogotovo, kada se naglas propagiraju iluzije o tobožnjem "sukobu
Rusije i Zapada", "promeni geopolitičkih okolnosti", prilici Srbije da se okane Evrope i NATO pa, ko zna – možda nekada i proba, ponovo...
[objavljeno: ]
