Izvor: Politika, 10.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vaučeri za studente
Mnogi misle da je usvajanjem novog Zakona o visokom obrazovanju Srbija dobila zakonsku regulativu kojom je omogućena reforma visokog školstva. Novi propis je omogućio primenu Bolonjske deklaracije, ali nije promenio način finansiranja visokog obrazovanja. A samo promenom uslova finansiranja moguće je promeniti i ponašanje ljudi i izvesti stvarnu reformu.
Potrebno je zato što pre zakonski definisati novi sistem finansiranja ovog obrazovanja koji će naterati sve njegove aktere da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rade na tome da dobijemo kvalitetne i efikasne studije, a da pritom struktura diplomiranih akademaca što više odgovara potrebama Srbije. Po mom mišljenju, to bi omogućila primena "vaučerskog sistema" finansiranja, u kome država preko vaučera pokriva deo troškova školovanja. Kandidatima koji se kvalifikuju za upis na fakultete i visoke škole država bi, naime, uručivala vaučere, koji pokrivaju takozvane ekonomske školarine, za normirane troškove školovanja jednog studenta. Država bi najpre trebalo da odredi visinu sredstava koje može iz budžeta da odvoji za visoko obrazovanje i da donese dugoročnu projekciju potreba Srbije za profilima stručnjaka sa visokim obrazovanjem. U skladu sa tako određenom politikom, bio bi formiran fond za stipendiranje studenata koji bi, preko javnog konkursa, najboljim kandidatima dodelio vaučere za studije, po kvotama određenim za svaku vrstu studijskog programa. Sa dobijenim vaučerom, potencijalni student bira po svojoj volji visokoškolsku ustanovu na kojoj želi da studira, a koja nudi akreditovani studijski program za koji je dobio vaučer. Visokoškolske ustanove mogle bi da upišu samo onoliko studenata za koliko mogu da obezbede kvalitetnu nastavu, što je određeno dozvolom za rad i akreditacijom. To znači da ne bi više bilo "samofinansirajućih" studenata. Svoje dodatne finansijske potrebe državne visokoškolske ustanove morale bi da crpu iz saradnje sa privredom i iz istraživačkih projekata. Za primljene vaučere, one bi od države naplaćivale svoje troškove obrazovanja upisanih studenata. Zbog većih troškova obrazovanja (zakup prostora, bolji uslovi rada, povraćaj investicija i dr.) normalno je očekivati da visokoškolske ustanove koje nije osnovala država imaju veće školarine od državnih. Tu razliku u školarini morali bi da pokriju sami studenti ili njihovi stipenditori, ako imaju vaučer. Ako ga nemaju, onda moraju da plate školarinu u celosti. Za one studente koji ne dobiju vaučer, država bi trebalo da, preko posebnog kreditnog fonda, ponudi kredite po povoljnim uslovima, koje bi vratili nakon završetka studija i zaposlenja.
Državne visokoškolske ustanove koje upisuju manji broj studenata od dozvoljenog broja, moraće ili da ponude kvalitetnije uslove i programe nastave, ili atraktivnije i traženije studijske programe. To će zahtevati da mnogi nastavnici ne predaju ono što vole, nego ono što se traži na tržištu. A to je i suština reforme: dati potrebna i tražena znanja i veštine studentima, a prilagoditi obrazovne kapacitete visokoškolskih ustanova zahtevima privrede i društva.
Koje bi prednosti donela primena ovakvog sistema finansiranja visokog obrazovanja?
Zbog konkurentnih uslova, sve visokoškolske ustanove bi bile primorane da maksimalno racionalizuju svoje poslovanje i ponude što veći kvalitet nastave. Studenti su u poziciji da maksimalno štite svoj interes, tj. da biraju onu visokoškolsku ustanovu koja im obezbeđuje najbolje uslove studiranja i najkvalitetniju nastavu.
Državne škole bi se u potpunosti usredsredile na rad sa studentima, jer neće imati više samofinansirajućih. Ako upišu dozvoljeni broj studenata, ove ustanove će imati pokrivene sve troškove nastave (što sada nije slučaj). Dodatne prihode mogu da ostvaruju delatnošću van obrazovnog procesa, te će morati da mnogo veću pažnju posvete istraživačkim i razvojnim projektima i saradnji sa privredom.
Pomenuti sistem je primenjiv na svim nivoima visokog obrazovanja, uključujući i doktorske studije, koje sadašnji sistem praktično ne finansira.
Nedržavni sektor u visokom obrazovanju dobija stimulativnije uslove za ulaganje u visoko obrazovanje, a ono je neophodno da bi se unapredio sistem visokog obrazovanja u Srbiji. Bez znanja i dovoljnog broja kvalitetnih kadrova, Srbija ne može da obezbedi konkurentnost privrede i željenu ulogu u ekonomiji znanja.
dekan Fakulteta informacionih tehnologija u Beogradu
[objavljeno: ]
