Izvor: Politika, 29.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vasiljević nije bio gestapovac
Užice – "Milivoje Vasiljević je 20. januara 1945. streljan iz političkih i ideoloških razloga, jer je u vreme rata bio predsednik opštine Ljubanje i nije pripadao partizanskom pokretu, koji je u vreme donošenja presude protiv Vasiljevića bio pobednički u ratu. Zbog toga što Milivoje nije pripadao važećoj ideologiji, u vreme suđenja došlo je do navedene osude, na osnovu koje je i streljan. Zato, usvaja se zahtev za rehabilitaciju pomenutog i utvrđuje da je presuda Vojnog suda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Komande područja za okrug užički od 20. januara 1945. protiv Vasiljevića ništava, te da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim". Ovako je, nedavno, Okružni sud u Užicu proglasio rehabilitaciju čoveka, seoskog domaćina, koji je u ratno doba vodio malu opštinu nadomak Užica, uvek se trudeći da smiruje zavađene i sačuva ljudske glave, ali svoju, u tom kovitlacu revolucije koja je nadirala, nije uspeo.
Milivoje Vasiljević iz male Zbojštice, za predsednika nekadašnje opštine Ljubanje (danas selo kraj Užica) izabran u 33. godini, zahvaljujući ugledu među komšijama, platio je surovu cenu brze, a zaslepljene "pravde" tek stasale poratne vlasti. Streljan je u nekoj jaruzi u Užicu, jednom od četiri tadašnja užička stratišta, i ni dan-danas njegovi potomci, kako je novinarima ispričao njegov sin Milija Vasiljević, ne znaju gde su Milivojevi posmrtni ostaci.
Predsednik ljubanjske opštine nije bio komunista, niti je to krio: braća su mu izginula u Prvom svetskom ratu. Ipak, nije ni ratovao, niti kome, pa ni komunistima, nažao činio, bez obzira na to što je bilo vrlo teško sprovoditi zahteve okupacione vlasti. Ali, nova partizanska vlast ga je, odmah po oslobođenju tih krajeva, ekspresno uhapsila i krivim proglasila. U užičkom Istorijskom arhivu sačuvana je presuda tadašnjeg Vojnog suda protiv Vasiljevića: okrivili su ga da je gestapovac (jer je, navodno, bio u vezi sa nemačkim tumačima), da je potkazivao neke Ljubanjce koji su u logor oterani i streljani, da je na vašaru išamarao jednog komunistu... Osuđen je na smrt, gubitak časti, konfiskaciju imovine.– Kao svedoci protiv moga oca na tom sramnom suđenju pomenuti su neki ljudi koji su, kako se kasnije ispostavilo, stradali još pre 1945. godine. Jasno je, dakle, da su komunisti sve optužbe izmislili da okrive čoveka koji nije hteo ni u jednu stranku, koji je stalno isticao da je predsednik svih žitelja Ljubanja – kazuje Milija Vasiljević, vidno uzbuđen što je napokon rehabilitovan njegov otac.
Teško je posle rata ispaštala Milivojeva porodica. Supruga Slavka i četvoro male dece (kad je rat završen najstarije je imalo sedam, a najmlađe dve godine) bili su proganjani. "Bosi smo išli do škole, četiri kilometra daleko od kuće, a prvi put sam obukao kaput kad sam završio zanat, u 18. godini. "Nismo imali ni pile da zakoljemo, a nametali su nam razrez da dajemo 50 kila mesa", seća se Milija. Pominje da je Slavka suprugu htela da podigne spomenik, ali joj to tadašnje vlasti nisu dozvolile, jer mu je, upozorili su je, oduzeta i građanska čast. Tek nedavno, trojica sinova – Milija, Milovan i Rajko – ocu Milivoju Vasiljeviću su podigli spomenik krajputaš (pošto se ne zna gde su mu posmrtni ostaci) i na spomeniku napisali kad je streljan i kada rehabilitovan.
[objavljeno: ]
