Izvor: Politika, 19.Jun.2013, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vaš klik je politički čin
Svojevoljno stvaramo svet koji je mešavina voajerizma, pi-ara i Orvela, a istovremeno pazimo na političku korektnost
Debata o prikupljanju telefonskih i internet podataka građana SAD od NSA, američke agencije za bezbednost, ključna je za razumevanje ravnoteže moći građana i vlasti. U debati u Americi postoje dve osnovne pozicije: ili ste za slobodu ili za sigurnost. Mislim da strana koja tvrdi da je sigurnost najpreča ne govori otvoreno za šta se u stvari zalaže. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Sećam se, na Kolumbija univerzitetu je u vreme skandala „Vikiliks”, kada sam tamo studirao, kružio i-mejl koji je poslao univerzitet, upozoravajući studente da na „Tviteru” ne šire informacije o „Vikiliksu”. Upozorenje je bilo kontroverzno, ali i dobronamerno.
Budući poslodavci proveravaju vaše „Fejsbuk” i „Tviter” podatke koje ionako dobrovoljno popunjavate i možete sebi ugroziti šanse da se zaposlite, a to će vam biti problem ako ste kreditom plaćali svoje školovanje.
Svojevoljno stvaramo svet koji je mešavina voajerizma, pi-ara i Orvela, a istovremeno pazimo na političku korektnost. Zašto brinemo kada država zna s kim komuniciramo? Jer ne znamo koje informacije dajemo i ne učestvujemo u tome otvoreno, već smo potpuno nemoćni.
Ispostavlja se da smo slabi i naspram „Fejsbuka”, „Gugla” i „Skajpa” koji izgleda dele informacije o nama sa trećim licima bez našeg znanja.
Jedna strana u debati tvrdi da je prisluškivanje direktno suprotno idejama o slobodi na kojima je zasnovana Amerika i da je protivustavno. Snouden je izneo argument u svom intervjuu za „Gardijan” u kome je objasnio da o nevinoj osobi sistem može da odabira informacije iz istorije pohranjene na serverima i da tako retroaktivno kreira negativnu sliku o svojoj žrtvi.
On sam je kao službenik imao pristup gotovo svakom telefonu, čak i predsednikovom. Povrh toga, on je odnedavno bio zaposlen u privatnoj firmi „Buz Alen Hamilton” koja radi za NSA, a veliko je pitanje koliko se može verovati privatnom sektoru jer SAD već ima iskustva sa mutljavinom privatnog i državnog u ratu u Iraku.
Prema tome, prostor za zloupotrebu je nepregledan iako se zvaničnici brane da se sakupljaju samo meta-podaci. Situacija je i geopolitički značajna, što zbog Kine, što zbog najskorijeg otkrića da su SAD i Britanija prisluškivale partnere i protivnike na samitu G-20 u Londonu 2009. godine.
Tu argumentaciju podržava Ričard A. Klark koji je radio pod Klintonom i Bušom u sektoru protivterorizma. Prvo, sistem prisluškivanja je bio namenjen protiv terorista, a ne za sve građane, što u suštini znači da su vlasti lagale javnost. Drugo, Ef-Bi-Aj i druge agencije imaju praksu prevazilaženja svojih ingerencija i kršenja zakona, naročito od Patriotskog akta, upozorava Klark.
Drugi kamp tvrdi da je nakon 11. septembra sigurnost najbitnija. Nije tačno da se prisluškuju svi, već se skladište informacije koje naknadno samo u slučaju opasnosti mogu da se iskoriste i time spreče teroristički napad.
Neprijatelj je na svim stranama, može biti bilo ko, najobičniji civil, i ovo je jedini način da se SAD odbrane pravovremeno. Tom Fridman iz „Njujork tajmsa” stoji iza tog argumenta. Da bi SAD sačuvale i postojeći stepen otvorenosti moraju da se odreknu dela svoje slobode zarad bezbednosti. Istu poziciju je zauzeo Dejvid Sajmon, kreator kultne (možda najbolje svih vremena) televizijske serije „Doušnici”.
Mislim da je najbolji indikator da nešto nije u redu dala Rejčel Medou sa televizije „En-Bi-Si”. Obamina administracija se brani da je ovaj sistem „Prizma” moguć samo pod okriljem Kongresa koji je o svemu informisan. Ispostavilo se da su, otkako je izbio skandal, naprasno organizovane desetine brifinga od NSA ne bi li kongresmeni dobili brze lekcije jer očigledno nisu znali dovoljno.
Dakle, prave kontrole nema, čak ni od institucija, a kamoli od javnosti. Demokratija? Šta će tek biti, pitaju neki, sa korišćenjem DNK-a podataka ili sa dronovima?
Oni koji tvrde da je bezbednost najvažnija previđaju ili prećutkuju jedan bitan dodatak. Zašto im je bezbednost ugrožena? Zato što su u startu kršili svoje proklamovane ideale postavljanjem stranih diktatora i šireći ratovima svoje interese radi resursa i trgovinskih prednosti (na primer Irak).
Jeftina cena benzina u SAD se u državnoj politici i doživljava kao pitanje nacionalne bezbednosti. Dakle, nije debata sloboda ili sigurnost, već sloboda ili visok standard i prednost u geopolitičkom pozicioniranju.
Ako vam je stalo do moći SAD, onda zaboravite individualnu slobodu. Sada se rat, međudržavni, ali i ovaj za slobodu, vodi i na novom polju, na internetu i u telekomunikacijama, a tu su svi osumnjičeni i pre nego što se dokaže da su krivi. Vaš klik je politički čin.
Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija univerzitetu, Njujork
Igor Simić
objavljeno: 19/06/2013
