Izvor: Politika, 12.Apr.2013, 22:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vapaji iz doline plača – čiji je to glas?
Povodom teksta „Razaranje evropske demokratije“, „Politika“, 7. aprila
Od kada ja pobedila Fidesova koalicija, ili, bolje rečeno, od kada je oterana socijal-liberalna vlada u Mađarskoj 2010. godine, morali smo se navići na optužbe i uvrede u liberalnoj štampi, gde redovno prepoznajemo argumente domaćih gubitnika. Povremeno ih preuzima i srpska štampa, i na to reagujemo samo kada vidimo u njima nešto izvorno, recimo kadase uz optužbe za „pritajeni fašizam“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iznose i optužbe za revizionizam. Članak Boška Jakšića u nedeljnom broju „Politike“ pod naslovom „Razaranje evropske demokratije“ ipak označava novi trend: izgleda da je u Srbiji sezona lova na Mađarsku otvorena.
Na trenutak sam mislio da držim u ruci „Pečat“, a ne „Politiku“, za koju sam uvek mislio da je merodavan forum, i ono što se na njenim stranama objavljuje nije daleko od mišljenja vladajućih krugova. A sada sam u potpunoj dilemi: da li stav Boška Jakšića predstavlja i stav „Politike“, i ako je tako, da li to znači da „Politika“ ima neku poruku za nas? Ako jeste, onda se moramo zabrinuti: da li „zvanična“ Srbija zaista ovako razmišlja o nama? Zemlja, sa kojom mi – barem tako mislimo – imamo dobre, i sve bolje odnose?
Boško Jakšić očigledno odavno nije putovao po Mađarskoj, jer ako jeste, mora biti slep. Zajednički imenitelj, naime, svih onih novinara, koji objavljuju članke o ukidanju demokratije u Mađarskoj jeste to da niko od njih nije došao kod nas, da se sam uveri, da li tamo zaista haraju rasizam, neonacizam, antisemitizam, da li je atmosfera tako turobna, da li treba pobeći od mraka koji prekriva razne segmente života (Jakšićeve reči). On kaže da „čita“, da se sada sve pogubilo, i poziva se na izvore koji „kažu“ da politika Fidesa sputava slobodu itd…
On zna „da su pale teške reči“. Nije početnik u novinarstvu, pa bi morao znati i to da mu priliči da teške reči podupre činjenicama, dokazima. Jer teške reči ostavljaju dubok trag i ljudi – uprkos mnoštvu kontradiktornih iskustava – još uvek žele da veruju u štampanu reč. Autor teksta bi morao znati da se neutemeljene optužbe nazivaju klevetom, koju zakon o medijima zabranjuje i sankcioniše. On upravo takvo sankcionisanje Mađarske zahteva od Evropske unije, opisujući našu zemlju kao zemlju varvarstva, gde je „cilj“ (nije greška, ne „posledica“, nego cilj!) ustavnih reformi da Mađarsku uteraju u mrak totalitarizma.
Kao „kredibilno“ glasilo, prenosi ono što mu „kažu“ i poslušno nabraja razloge za svoj povišeni emocionalni ton i žali nad propalim šansama za prosperitetnu budućnost koje su „zbog politike Fidesa“ nestale. „Nezabeleženo ograničenje štampe“ (jednostavna laž: u dnevnicima, nedeljnicima, na radiju, televiziji nekontrolisano se objavljuje čak i najjača i najjednostranija kritika – kao u Jakšićevom članku. Jedino što se promenilo: liberalna glasila više nemaju takav monopol i preimućstvo kao pre!); „Ubacivanje hrišćanske vere u Ustav“ (laž: nije ubačena „vera“, nego je spomenuta tradicija hrišćanstva. Velika razlika!); „Uslovljavanje socijalnih prava socijalnom korisnošću pojedinaca“ (da, socijalnu nadoknadu dobija onaj, koji šalje svoju decu u školu, i koji učestvuje u komunalnom radu); „Proglašavanje beskućništva za kriminalno delo“ (laž: zabranjuje se voditi život i obavljati fiziološke funkcije na ulici, ali zato se obavezuju lokalne samouprave da vode brigu o beskućnima!)
Laži, neistine, klevete, preterivanja… Ograničen je prostor, pa ako citiram Jakšićeve reči, detaljan demanti nije moguć. Ali da vidimo metod, kako ovo „odgovorno novinarstvo“ funkcioniše. (Jer pretpostavljam da g. Jakšić smatra svoj način pisanja odgovornim, suprotan „jeftinom populizmu, koji nadire“ u Mađarskoj.) Ovaj način podseća na rekla-kazala argumente, kada se zapomaže da „se sve kažnjava i sankcioniše“. (Šta, tačno, gospodine?) Ili na kafanski stil: „premijer Orban je odlikovao vodeće likove ekstremne desnice“. (Naravno, nije on, ali tako bolje zvuči, je li, g. Jakšiću? Kao što bolje zvuči i reći da je „pola miliona Mađara napustilo Mađarsku“, i ne dodati, da je ovo većim delom i deo opšte migracije iz istočnih zemalja, koje su se priključile Evropskoj uniji, i odakle se ide „trbuhom za kruhom“. Daleko smo još od toga da bi se to moglo protumačiti kao „emigracija“ – što sugeriše tekst.) Pa i ono „suptilno“ pubertetsko argumentovanje o „veri u Ustavu“, i potom navodno stručno argumentovanje o „političkom upravljanju“ narodnom bankom (ni ovo ne odgovara istini, ali, inače, kao da je sloboda narodne banke jedan od osnovnih postulata demokratije…).
Bilo bi interesantno ispitati, da li bi tvrdnje kao što su „napadi na prava žena“, „zaštita počinilaca zločina na rasnoj osnovi“, „tolerisanje antisemitizma u naletu“ bile dovoljne za jednu debelu odštetu u parnici zbog „blaćenja časti“, ili „uvrede ljudskog dostojanstva“? (Koje ima i pravno lice!) Gospodin Jakšić o stanju u Mađarskoj sa prezirom tvrdi da „novinar koji to piše neće morati da se izvinjava“ (spominjući jednog, koji je Rome nazvao životinjama. Međutim: morao je). Ali hoće li se morati g. Jakšić izvinjavati za svoje klevetanje? Navedite bar samo jedan sićušni primer napada na prava žena? Ko je štitio počinioce zločina na rasnoj osnovi? Bar jedan dokaz, jedan primer, molim vas! Pa ovaj famozni „antisemitizam u naletu“: ovo je najefikasniji malj u vašoj ruci, je li? U današnje vreme ni ovo ne zahteva dokazivanje. Ko je sa strane vlasti tolerisao antisemitizam, kada, kako, gde?
Zašto želite vređati, nije mi jasno. Vređate „prosvećene Mađare“, „koji sa zadovoljstvom žele da pročitaju“ (tj. kada Rome nazivaju životinjama). Vi njih omalovažavate kada kažete da bi još uvek 40 odsto glasalo za Orbana, koga, očigledno, vaši prijatelji mrze. Vi upoređujete stanje u Mađarskoj i ponašanje Evropske unije sa Minhenom u 1938. Vi namerno prećutkujete podatke: ćutite o tome da je ova vlada zabranila paravojnu formaciju, koja – reda radi, jer inače ne zaslužuju simpatiju – nije umešana u rasistička ubistva. (Koja se, uzgred budi rečeno, desila za vreme vlasti socijalista-liberala, kada – ako se dobro sećam – niste bili toliko zabrinuti za Mađarsku.)
Dalje: ne zaslužuju moju simpatiju ni oni novinari o kojima govorite. Ali nismo mi krvožedna masa, koja uzvikuje „ubica“. A vi upravo to radite kad izjavljujete: „Takvi tipovi iz Srbije završili su u Haškom tribunalu“. Ne, gospodine: njihove stavove osuđujemo, ali njihove ruke nisu krvave.
„Orbanova Mađarska“, za čijom demokratijom vi vapite, bori se za svoja prava u Evropi, gde želi ostati, ali želi i da se njen glas čuje, i da ima uticaja na donošenje odluka. Ovo stremljenje odnosi se i na ostale zemlje, pa i na Srbiju, čiji se interesi, kao budućoj zemlji u Evropskoj uniji, većinom poklapaju sa našima. Zato se i zalažemo za njenu evropsku integraciju. I sigurni smo da „zvanična Srbija“ ne deli vašu sumnjičavost i podozrivost, nego se drži onoga što je predsednik Nikolić rekao u Njujorku: da sa istorijskim pomirenjem šaljemo poruku sadašnjim i budućim naraštajima da žive u miru sa svojim susedima.
Ambasador Mađarske u Beogradu
Oskar Nikovic
objavljeno: 13.04.2013.
.jpg)
