Izvor: Politika, 27.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Valcer s Rusijom
Putinov naslednik u Kremlju Medvedev ima uzvišenu ambiciju da život Rusije podredi vladavini zakona. On kaže, Rusija je „zemlja pravnog nihilizma”, i počinje dužnost govoreći da će podvrgnuti izvršnu vlast kontroli sudova. Medvedev je svestan težine zadatka, u sredini naučenoj da zakon postoji da se ne bi poštovao već zloupotrebio. Ali cilj mu je da se Rusi uvere da bez toga „ne može biti normalnog razvoja našeg društva ili države”.
Plan je opsežan. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Medvedev će početi time što će sprečiti da se na sudsko odlučivanje utiče sa strane, „bilo da to (čini) starešina sela bilo predsednik zemlje”. On veruje da će se time suzbiti korupcija, ekonomija će dobiti bolje uslove i stvoriće se uslovi da zaživi demokratija. („Rusija je evropska zemlja, i Rusija je apsolutno sposobna da se razvija zajedno s drugim državama koje su izabrale demokratski put napredovanja!”)
Državničke ideje novog šefa Rusije saopštene su u njegovom intervjuu „Fajnenšel tajmsu”, strogom i suzdržanom listu, koji je ovoga puta dopustio da u odnosu na Medvedeva i nešto optimizma glasila probije između objavljenih redova. Na primer, opaskom da je reč o takvim reformskim ambicijama u ruskoj domaćoj politici da „to zaslužuje zapadnu pažnju”. I da je ruski „cilj vredan podrške”.
Optimizam, unet u atmosferu izborom Putinovog izabranika nije, pokazalo se, nešto čemu su „podlegli” samo novinari. „Virus” se dokopao kancelara Nemačke gospođe Merkel, a onda, izgleda, i predsednika Francuske Sarkozija, pa mogućno je i Mađara i još pojedinih Evropljana, koji su odjednom suzdržani u podršci predlogu da se Gruzija i Ukrajina propuste stepenik bliže članstvu u Atlantskom paktu. U pitanju je pristup Kijeva i Tbilisija tzv. akcionom planu članova, čime se dospeva pred sama vrata pakta. Amerika je obećala da će se ta ulaznica uručiti u Bukureštu, iduće nedelje.
Poznato je šta o kandidaturi dva prva suseda misli Moskva. U Kremlju, primivši Juščenka, Putin je šefu Ukrajine rekao da je „užasnut” mišlju na ono što bi se Ukrajini moglo dogoditi, u slučaju da se sa ukrajinske teritorije cilja oružjem u Rusiju.
Gospođa Merkel je prva iz EU koja je došla da Medvedevu pruži ruku kao izabranom predsedniku Rusije, već posle 2. marta. Time je mnogo rečeno o bliskosti Nemačke i Rusije. Nemački kapacitet partnera Moskve u Evropi, omogućio je gošći da od Putina i Medvedeva čuje punu verziju ruske istine o slučaju. Znači, ne samo čime Rusija preti (braniće se potencijalom ukupne moći), već i „filozofiju” cele stvari – gde ona sebe vidi kao društvo, šta misli o budućnosti i sebi kao sili, kako doživljava Evropu, kako svet, i šta su u takvom svetlu njeni interesi.
Sa stanovišta javnosti, to je sve i nije ništa, jer o razgovoru nema pojedinosti. Pojedinost je da je Berlin, smesta po povratku lidera počeo akciju šaljući signal „protiv”. To „protiv”, korigovano je ne nešto kasnije u „protiv žurbe” (formulom „ne, da li – već, kada”). Svakako, ne već sada u Bukureštu.
Stav Berlina je da se Rusiji pruži prilika, da Medvedev proba i ostvari to o čemu govori. Logično je da bi pritisak ekspanzijom prema ruskim granicama koristio protivnicima njegovih reformi, unutar resora sile. U tabor je priskočio i šef diplomatije Francuske Kušner. Našao je da je promena u Kremlju mogućnost i za Zapad, proba da s Rusijom radi na „zajedničkoj budućnosti”.
Zaplet je u tome što je predsednik Gruzije Sakašvili u međuvremenu bio u poseti SAD, i kao i Juščenko, dobio signal „zelenog”. SAD brane ono što je Gruzinima rekao generalni sekretar pakta De Hop Shefer (2007) da „nijedna nacija, bilo velika ili mala neće imati veto nad procesom širenja NATO”. Sada ima onih kojima se čini da Berlin i Pariz iznose na sto veto Rusije. Nemačka i Francuska su tobože podlegle nastojanju Moskve da ubaci kost razdora i drevnu Evropu raskoli od tzv. nove.
„Bukurešt” počinje a šav se vidi. Kanada, Baltik, Poljska, Češka, Slovačka, Rumunija, Bugarska i Slovenija oglasile su se pismom generalnom sekretaru pakta. Traže da se Gruziji i Ukrajini otvore vrata. Međutim, na papiru nema i potpisa Mađarske. Sada se nagađa, nema li posle Berlina i Pariza, i Budimpešta neku svoju „istočnu politiku”.
Ukratko, kao dva Atlantska pakta u jednom. A oba zaokupljena brigom da se to ne vidi. Makar doktraje svečanost.
Petar Popović
[objavljeno: 28/03/2008.]
