Izvor: Politika, 12.Feb.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vagondžije na pruzi
– Dobro, nećete da radite, tu pušite i pijete, ali nije u redu da sedite na ’ladnoj pruzi...
– Nije tako. Pomaže stvarno Bog srpskoj privredi. Eto, odredio dvadeset stepeni u februaru, pa ni pruga nije ’ladna...
Tako teče ovaj šaljivi i ironični dijalog u Kraljevu na koloseku koji su „zaposele” vagondžije čekajući pomoć od države. Umesto plata ponuđena su im dva „minimalca”, što su prihvatili, ali neće s pruge.
Neće, jer traže više, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a iz iskustva znaju da političarima, s vremena na vreme, proradi taj „istančan” osećaj za radničke nevolje. A sada je kampanja i veruju da je to taj momenat. Daće pare, u protivnom, smatraju, „kako bi iko došao u ovaj grad ili na prugu da zatraži biračko poverenje”.
Petogodišnja zbivanja u kraljevačkoj „Fabrici vagona” idu u prilog toj tvrdnji o reagovanju političara na radničke muke od slučaja do slučaja i ponajviše zbog političkog rejtinga, a retko trajno i sistemski.
Jer, pre blokade pruge i pre raspisivanja izbora, isti radnici su osam meseci štrajkovali, šetali ulicama, blokirali raskrsnice...
Niko, rekli bismo, pa ni Svevišnji, nije im pritekao u pomoć. Iz vlade su im poručivali „ništa bez lične karte preduzeća”, lokalna vlast se držala neoliberalističkog principa nemešanja u privredu, a menadžment je bio bespomoćan...
A nije tako bilo aprila 2006. kada je „Fabrika vagona” za 200.000 evra prodata ukrajinskoj kompaniji „Azov impeks”.
Tadašnji opštinski menadžer Jovan Nešović (URS), koji je i danas lokalni lider ove stranke, ponosno je najavio „Hiljadu vagona godišnje. Za svetsko tržište, za kupce iz Evropske unije i posao za stotine mladih inženjera, bravara, zavarivača...“
Vreme je, nažalost, pokazalo da od toga nema ništa. Radnici su i tada reagovali štrajkom i tužbama, zbog krađe i rasturanja fabričke imovine i, takođe, neisplaćenih plata. Kada je privatizacija poništena, „Fabrika vagona” postala je državna briga, a radnički protesti su organizovani iz istih razloga.
I uvek slično – situacija je smirivana trenutno, uz pomoć iz republičkog budžeta i „volšebnog štapića” nekog političara.
Najavljivani krupni poslovi nikada nisu ugovoreni, u periodu tog „mrcvarenja” otišli su najiskusniji stručnjaci i majstori, pa se sada nameće i pitanje može li ova fabrika da proizvede kvalitetan teretni vagon. Sudeći prema poslednjim mnogobrojnim reklamacijama kupca iz Nemačke – teško.
A teško je i vratiti one koje su otišli u druge firme, u „sivu zonu” naše ekonomije. I kada bismo osnovce u Kraljevu upitali šta rade inženjeri, metalostrugari, bravari, varioci, borveristi, mnogi bi, sudeći prema tatama, odgovorili – prodaju za tezgom na pijaci, voze taksi, klade se u kladionici ili sede na železničkoj pruzi...
Miroljub Dugalić
objavljeno: 12/02/2014
