Izvor: Politika, 12.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VUK U JERUSALIMU
Trebalo je da prođe šest godina da bi Amerikanci prepoznali ono što su mnogi van SAD uočili ranije: Buš je opasan kauboj koga treba sprečiti pre nego što njegov unilateralni intervencionizam zapali svet Vuk Drašković je čuvstven čovek. Predavanje prilikom zvanične posete Izraelu počeo je rečima: "Ne mogu da umirim emocije, jer sam u Jerusalimu, prestonici Izraela, i to prvi put u svom životu".
Poseta je trajala tri dana. Biće kako bi radoznali Vuk-građanin – koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kaže da je u Jerusalimu duhovno bio od prvog dana rođenja – video Sveti grad. Problem je što Vuk-ministar nije radoznaliji. Da jeste, ne bi napravio ozbiljan diplomatski gaf.
Ministar je Jerusalim nazvao prestonicom Izraela, a morao je da zna da se takvih izjava – zarad obazrivosti prema Palestincima i Arapima – klone čak i predsednici najvećeg izraelskog saveznika, SAD. O drugima da i ne govorim. Ne bih da ponavljam opravdane zamerke Draškoviću o kojima je u Politici pisao kolega Vlada Radomirović. Držim se Jerusalima.
Pitanje Jerusalima je jedno od najosetljivijih u izraelsko-palestinskom konfliktu. Još 1947, očekujući podelu britanske mandatne teritorije Palestine, Generalna skupština UN donela je rezoluciju po kojoj je sveti grad Jevreja, hrišćana i muslimana stavljen pod međunarodnu kontrolu.
Posle rata 1948. i nastanka države Izrael, istočni Jerusalim našao se pod kontrolom Cisjordanije – kasnije Jordana – i tako je sve bilo do novog arapsko-izraelskog rata 1967. kada je Izrael zauzeo istočni sektor i nanovo iscrtao granice grada koji je aneksirao. Zakonom iz 1980. aneksija istoka je eksplicitno potvrđena pa je Jerusalim proglašen za "večitu i nedeljivu" prestonicu Izraela.
Mnoge rezolucije UN nastojale su da osujete Izrael u pokušajima da gradnjom jevrejskih naselja i širenjem kontrole nad palestinskim područjima promeni karakter i status Jerusalima. Palestinci na istoku grada danas su potpuno odsečeni, čak i onim famoznim zidom, od matičnih teritorija na Zapadnoj obali.
Tako je pitanje statusa Jerusalima i dalje u samoj srži najdužeg konflikta savremene istorije. Toliko osetljivo, da nijedna država – sem Salvadora (do skora i Kostarika) – svoju izraelsku ambasadu nema u Jerusalimu, već u Tel Avivu. Davnašnje rezolucije UN drži se i Evropska unija.
Američki Kongres je, istina, 1995. izglasao poseban zakon koji traži da se ambasada SAD prebaci u Jerusalim i da on u svim zvaničnim dokumentima slovi kao glavni grad Izraela, ali šefovi Bele kuće izbegli su da ga primene oslanjajući se na klauzulu po kojoj predsednik ima pravo na privremenu suspenziju zakona sa stanovišta nacionalne bezbednosti.
Zašto? Zato što bi to izazvalo burna negodovanja Palestinaca, Arapa i muslimana. Palestinaca – zato što istok Jerusalima smatraju glavnim gradom svoje buduće države, kako stoji u zakonu koji je Jaser Arafat potpisao oktobra 2002. Arapa – zato što podržavaju palestinsku braću. Muslimana – zato što je Al-Kuds, kako zovu Jerusalim, posle Meke i Medine treći sveti grad islama.
Emotivni Drašković je pominjući "prestonicu" nesumnjivo jako obradovao izraelske domaćine, ali sam siguran da je i te kako iritirao arapske ambasadore u Beogradu koji su o njegovoj izjavi morali da referišu svojim centralama. Ne znam koliko je protestnih depeša dobio, ali biće da ih ima.
Ne bih se osvrtao na ministrov doživljaj Svetog grada, koji lično potpuno delim, da ne strahujem od posledica privatne ushićenosti i nedopustive korekcije zvaničnog stava. Ne zaleću se Amerikanci, pa ni naša diplomatija. Zaleće se samo ministar. Šteta se nanosi svima.
Da sve bude gore, potrudili su se Draškovićevi domaćini brutalnom opsadom Gaze koja je od juna do kraja oktobra odnela živote 155 civila i 57 dece. Dok čitav svet osuđuje tenkovski napad na Beit Hanun – gde više nema muškarca u dobi od 16 do 45 godina – naš ministar se diči time što ne želi da razgovara sa Palestincima. Sastaje se sa Avigdorom Libermanom.
Da pojasnim lik i delo vicepremijera: useljenik iz Moldavije, lider ultradesničarske stranke Izrael naš dom koja mahom okuplja ruske imigrante. Protivnik je napuštanja okupiranih teritorija i zagovornik "transfera" palestinskih Arapa. Poznat je po tome što je predlagao bombardovanje Asuanske brane kako bi se potopio Egipat. Tražio je smrt za svakog arapskog člana Kneseta koji bi imao kontakte sa Hamasom ili hezbolasima.
Liberman ima zadatak da formuliše izraelsku politiku prema "strateškim pretnjama". Pretpostavljam da se to najviše odnosi na Iran. Kako se ne bih libio da Draškovićevog odabranog sagovornika nazovem uspaljenim ksenofobom i teškom mrljom na demokratskom tkanju Izraela, pitam se šta srpska demokratija i diplomatija tu dobijaju i kakav eho ide u svet.
Šta mi to možemo da učimo od okrutne represije na okupiranim teritorijama, posebno u Gazi, gde je u pojasu od 360 kvadratnih kilometara sabijeno 1,4 miliona Palestinaca, gotovo polovina bez posla?
Ali, dok Palestinci nastavljaju da krvare pa lider Hamasa iz Damaska najavljuje kraj de fakto moratorijuma na samoubilačke akcije protiv izraelskih civila, a ministar srpski – za razliku od izraelskog premijera - ne smatra ni da treba da čuje šta oni imaju da kažu, svet je više zaokupljen katastrofom u Iraku, uskrsnućem talibana u Avganistanu i iranskim nuklearnim programom.
Što se mene tiče, Džordž V. Buš je odavno doživeo poraz u Iraku, ali sada je to nekako i formalizovano. Ne samo da je svojom ratnom politikom uplatkao republikance, već je doprineo novom prodoru levice u Latinskoj Americi – izbornoj pobedi starog američkog rivala Danijela Ortege.
Zar je zaista očekivao da mimoiđe kaznu kada njegova kandidatkinja u Teksasu u reklamnom spotu sebi dopušta takvu glupost da tvrdi da podržava "porodične vrednosti, kao što je pobeda u ratu protiv terora"?
Trebalo je da prođe šest godina da bi Amerikanci prepoznali ono što su mnogi van SAD uočili ranije: Buš je opasan kauboj koga treba sprečiti pre nego što njegov unilateralni intervencionizam zapali svet.
Dok se prašina sleže, pitanje je da li izbori mogu da imaju neki merljiv efekat na način na koji administracija pristupa Iraku? Da li će to biti moguće u naredne dve godine sa čovekom nerealnih dogmi i osione arogancije? Teško.
Iako se otvara šansa da se glas kritičara jasnije čuje, a da predsednik ne može olako da im odbrusi da gledaju svoja posla i iako će Buš verovatno morati da bude obazriviji prema ideji napada na Iran, nema mnogo razloga za optimizam. Predsednik je glavnokomandujući i njegova je poslednja oko spoljne politike.
Kongres ima mogućnosti da pritisne stanara Bele kuće i njegove saradnike, ali moć da ga na nešto primora je dosta ograničena. Jedino oružje koje ustav daje zakonodavcima je mogućnost da ukinu fondove finansiranja, ali uskraćivanje novca za rat koji je u toku bi bila drakonska sankcija.
Tako se vraćamo na pitanje šta je realno. Da li Buš zaista veruje da je u Iraku bilo mnogo progresa i da je "uspeh" pitanje odlučnosti volje? Ili je to samo za javnost dok je predsednik iza zatvorenih vrata realista?
Sve ukazuje da je odgovor na poslednje pitanje: ne. Buš više želi da veruje svojim vizijama nego sopstvenim očima. Iako je kult iluzije bilo lakše služiti pre tri godine nego danas, on ne odustaje.
Pošto je posle izbornog poraza morao da žrtvuje Donalda Ramsfelda, izgleda da će naredne dve godine svoju doktrinu preventivnog ratovanja i promovisanja slobode morati da brani sa jedinim saveznicima na koje do kraja računa: suprugom i psom ljubimcem.
Boško Jakšić
[objavljeno: ]
.jpg)
