Izvor: B92, 21.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"VREME" - ISPOVEST REZERVISTE KOJI JE PREVOZIO LESEVE
Nedeljnik 'Vreme' objavljuje ispovest coveka koji je, kako tvrdi tokom bombardovanja desetak puta vozio hladnjacu sa Kosova za Bor. "Posto sam u vojsci bio vozac, odmah po dolasku dobio sam kamion hladnjacu, prazan, sa naredjenjem da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni logor istocno od Pristine. Cim sam stigao, jedan general me je odveo na stranu i poceo da me ispituje. Skoro pun sat pitao me je o mojoj proslosti, politickim opredeljenjima, jesam li putovao u inostranstvo i vec celu tu pricu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << - jesam li patriota, zelim li da branim zemlju i te stvari. Posto sam odsluzio vojni rok, znao sam odgovore na ta pitanja od ranije. Dok smo mi tako razgovarali, hladnjaca je bila natovarena i zapecacena negde - ne znam gde, nikada me nisu pustali blizu - i dovezena natrag. Moje je bilo da ne pitam, nego da vozim. Napravio sam desetak tih tura Kosovo-Bor; bilo mi je cudno sto se veliki kamion seta tamo-amo dok borbe traju na Kosovu; nedostajalo je i ljudi, i vozila, i zaliha, a ja vozim praznu hladnjacu natrag... Ubrzo sam shvatio da nesto tu nije u redu. Dovezem prazan kamion iz Bora; u logoru punom vojske, policije i raznih paravojnih jedinica za koje ne znam ko su i ciji su, policajac sedne u kamion i odveze ga. Onda ga vrati punog i zapecacenog, a na putnom nalogu, protiv svih pravila, pise samo Poverljivo! i nista vise. Uvek sam vozio sa Kosova za Bor nocu; kamion sam predavao policajcima na ulazu u topionicu bakra u kompleksu Rudarsko-topionicarskog bazena Bor. Cekao sam na porti da mi vrate prazan kamion. Ubrzo sam shvatio da vozim leseve; nije tu trebala velika pamet... Bilo mi je jasno odakle ti lesevi poticu; nije mi bilo jasno gde su zavrsavali kad se hladnjaca u Boru istovari. Pretpostavljao sam da su bili spaljivani u pecima za topljenje bakarne rude; mozda i nisu... Mozda su bili zakopavani negde na teritoriji rudnika; ima tamo mnogo povrsinskih kopova, mnogo deponija jalovine, mnogo mesta gde se moze iskopati masovna grobnica... Ne znam sta je posle bilo sa lesevima. Znam samo da nisam mogao vise to da trpim. Poceo sam da dobijam strahove i nocne more: kao, vozim kamion, a neko iznutra ko nije mrtav ustaje i dolazi sa puskom u ruci da me ubije. Nisam mogao vise; osim toga, bilo me je i strah da ce me ubiti kad se taj posao zavrsi; kao svedoka, pre ili kasnije; sta je to njima - ubiti coveka...
Kad sam se odlucio, zatrazio sam pomoc dvojice prijatelja iz mog mesta kojima sam verovao. Dogovorili smo se da me sacekaju na skrovitom mestu pre Bora; vozio sam brze, jer sam imao tacno odredjeno vreme kada moram da se javim policiji na ulazu u topionicu, a hteo sam da nista ne bude sumnjivo; ustedeo sam pola sata za ceo posao. Prijatelji su me cekali po dogovoru i dok sam se presvlacio u civilno odelo, oni su otvorili hladnjacu. Bila je puna leseva, do pola metra od plafona... Moji prijatelji fotografisali su unutrasnjost hladnjace, a ja sam tada pobegao dalje. Oni su onda odvezli hladnjacu na skrivenije mesto i prebrojali leseve. Bilo ih je 78: uglavnom civili, medju kojima i jedna zena, ali i tri vojnika Vojske Jugoslavije. Jednog od njih prepoznali su - bio je to decko iz naseg mesta."
On je pre te veceri rekao svojoj zeni sta ce uciniti i zatrazio od nje da ode u Republiku Srpsku: kakav god ishod otvaranja hladnjace bio, on je smatrao da ce se oboje naci u opasnosti. Tako je i bilo: on se takodje prebacio u Republiku Srpsku. On ne zeli da otkriva detalje tog putovanja, ali daje da se nasluti kako je tamo dobavio lazna bosanska dokumenta za sebe i zenu. Sta je dalje bilo sa hladnjacom, on ili ne zna, ili ne zeli da kaze, cuvajuci svoje prijatelje. Ne kaze ni koliko je fotografija napravljeno te noci, ali pokazuje dve, tehnicki dobro uspele: na njima se vide noge i cipele leseva natrpanih skoro do vrha hladnjace, ali i vojne registarske tablice na hladnjaci. Nije hteo da kaze koliko je ukupno fotografija sa sobom poneo.
Oko 20. maja 1999. on ulazi u ambasadu jedne velike sile u centru Zagreba. Razgovor koji je usledio odigrao se u posebno zasticenoj "gluvoj sobi" ambasade, uz prisustvo jakog naoruzanog i uniformisanog obezbedjenja. Nikola je ispricao svoju pricu i pokazao svoje fotografije, ali "iz njegove ruke", kako deca kazu, bez ustupanja; sagovornici su trazili nekoliko dana da provere autenticnost fotografija pre nego sto mu daju garancije za licnu bezbednost i izvuku ga iz Hrvatske u neku trecu zemlju. Vozac je trazio da njega i zenu prvo izvuku iz Hrvatske, pa ce im tek onda dati sve detalje i slike i odgovoriti na sva dopunska pitanja kojih je bilo mnogo. Natezanje je trajalo neko vreme, da bi na kraju predstavnici te velike sile pristali na njegove uslove; izgleda da su fotografije bile suvise uverljive. Tiho i diskretno on i njegova zena izvuceni su u jednu zemlju Evropske unije i tamo zive pod zastitom inace veoma efikasne tajne sluzbe te zemlje.
Iduci njegovim tragom, "Vreme" je u Zagrebu i na jos nekim mestima doslo do potvrda cele price, ali i do dopunskih informacija, koje su u gornjem tekstu ispricane van znakova navoda. Na ponovljeno insistiranje vaseg novinara, izvori iz istraznih organa Haskog tribunala - dva istrazitelja, od kojih je jedan direktno umesan u slucaj - donekle preko volje potvrdili su da raspolazu doticnim svedokom i da je njegova prica istinita. U vise razgovora sa funkcionerima starih i novih vlasti u Jugoslaviji i Srbiji, "Vreme" je doslo do dobro utemeljenog utiska da ni Miloseviceva ni nova vlast nisu bile svesne niti postojanja vozaca, a kamoli cele price.
Nije, naime, problem tih grobnica samo u tome sto su masovne, nego u tome sto su sakrivane, pise novinar 'Vremena'. Uveden je u javni jezik i inace bezazlen vojno-strucni termin "asanacija terena"; izostavljen je, medjutim, jedan detalj: lesevi skupljeni tokom akcija asanacije terena popisuju se, identifikuju ukoliko je to razumno moguce ili se detaljno opisuju za naknadnu identifikaciju, sahranjuju se na poznatim mestima u jasno obelezene ili numerisane grobove. Dakle, ne krcaju se krisom, nocu, u hladnjace koje se potom voze negde daleko, u policijske baze ili topionice bakra, da bi se tamo ti lesevi potajno sahranili ili spalili (temperatura topljenja bakra je 1083 stepena celzijusa...). ...Osnovno pitanje toliko je jasno i vapijuce da ga srbijansko javno mnjenje, po obicaju, nije ni primetilo - zasto su ti lesevi nocu, kradom, vozeni sirom Srbije i sahranjivani krisom, u potaji, u policijskim dvoristima gde nezvani gosti ne zalaze? Zasto su potpisivane izjave o cuvanju sluzbene tajne kad je o tim lesevima rec? Zasto su svi tako uplaseni kad se ti lesevi pomenu? Vojska i policija prepucavaju se ovih dana oko toga, sve prebacujuci komandnu odgovornost za kosovske poslove jedni na druge; odjednom se vise ne zna ko je kome "prepotcinjen" bio dok su ti lesevi bili proizvodjeni, sakupljani i transportovani; lesevi, naime, ne rastu na drvecu, kao sto je poznato; neko treba da usmrti zive muskarce, zene i decu da bi se dobili lesevi. Les je ljudsko bice koje je zivot izgubilo na nacin prirodan ili nasilan; ako su lesevi o kojima je u Srbiji od potopljene hladnjace u Tekiji do danas rec zivote izgubili na nacin prirodan (infarkt, rak, starost) ili nesrecnim slucajem (saobracajna nesreca, elementarna nepogoda, opsta opasnost i slicno) - to je jedno: ono sto se zove Bozja ruka. Ako su liseni zivota nasilnim putem (ubijeni, to jest) - e, onda je to nesto drugo. Ili su bili ubijeni u opravdanoj oruzanoj akciji, u ratnim dejstvima, sa oruzjem u ruci - ili su bili ubijeni kao nenaoruzani civili, sto je onda ratni zlocin. Ako su bili ubijeni u borbi i sa oruzjem u ruci, vojnicka cast i dobri obicaji nalazu da se sahrane na licu mesta, ili na vojnickom groblju kakvih u Srbiji od 1912. imamo onoliko, posle identifikacije, javno i bez ikakvog zazora; to su, ipak, protivnici, casno ubijeni u borbi i nema razloga za stid. Ako su, medjutim, to bili nenaoruzani civili, zene i deca - e, onda je to druga stvar. Uostalom, naredbe generala VJ Vladimira Lazarevica, komandanta Pristinskog korpusa, nedavno objavljene u stampi, a o postupku "asanacije bojista" tokom rata 1999. jasno odredjuju istragu vojnih sudova u slucajevima kada postoji osnovana sumnja da je pocinjeno krivicno delo. Tim naredbama obavezani su i organi Ministarstva unutrasnjih poslova Srbije (Stab MUP za Kosovo i Metohiju), teorijski prepotcinjeni Vojsci Jugoslavije.
Stvar je, dakle, jasna: ovde postoji osnovana sumnja da su pocinjena teska krivicna dela visestrukog ubistva (ako ne i genocida), ometanja istraznih radnji, skrivanja dokaza, zloupotrebe sluzbenog polozaja radi prikrivanja sebe ili drugog pocinioca krivicnog dela ubistva, primoravanja drugog na izvrsenje krivicnog dela; o krsenjima komunalnih i sanitarnih propisa o prevozu i sahranjivanju preminulih lica, skrivanju podataka o preminulim licima itd. sada necemo; u odnosu na sve ostalo, to je sitnez. Polako na videlo izlaze podaci o najstrasnijim zlocinima i o prikrivanju najstrasnijih zlocina; problem sa mrtvima i jeste u tome sto oni umeju jako glasno da vicu i da traze pravdu, pise 'Vreme'.
