Izvor: Glas javnosti, 12.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VOSTANI SERBIE - VJEKOSLAV RADOVIĆ
Nema prestižnijeg kineskog restorana na čijem jelovniku ne figurira, kao poseban specijalitet, pekinška patka. Baš kao što, verovatno, nema čoveka koji makar jednom u životu nije naseo na neku „novinarsku patku“. Elem, ovih vrelih olimpijskih dana u kineskoj prestonici pojavio se hibrid koji zadovoljava obe kategorije, samo je fil različit
Zamislite ovu situaciju: na defileu sportista u Pekingu u prvom redu sedi glavom i bradom američki predsednik Buš, poznatiji kao „dragi >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Džordž“. Dva reda iza njega - malo li je? - sede predsednik Srbije Boris Tadić i ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. U trenutku kad nailaze srpski sportisti, Boris se razmahuje krilima, kao da je u izbornoj kampanji i pozdravlja ih obema rukama sa tri raširena prsta. Vuk pozdravlja stisnutom pesnicom.
Ali, „dragi Džordž“, izgleda, ima oči i pozadi, pa se obraća Jeremiću, umesto Tadiću, što je flagrantno kršenje protokola, i dovikuje mu kroz dva reda: „Hej ministre! Vi ste ministar spoljnih poslova, zar ne? Kažite mi, molim vas, šta znače ta tri podignuta prsta?“
A Vuk, koji na sve ima spreman odgovor, revnosno objašnjava simboliku Borisova tri prsta. „Dragi Džordž“ je bio zadovoljan odgovorom. „Hej, pa to je odlično!“ - reče Buš, pa i on podiže tri prsta. Tako je, po Borisovoj oceni, prihvatio „naš identitet“. Još samo da prizna suverenitet nad Kosovom! Međutim, Borisu i Vuku išao je naruku raspored sedenja. Zamislite da im je Buš sedeo iza leđa - verovatno bi pokazao srednji prst.
Ali, to je samo jedna verzija priče, iz pera Borisu odanog novinara. Onda, kao da se umešao Akiro Kurosava, sledi druga. Tanjug i RTS citiraju Tadića da se sa Bušom nije dovikivao Jeremić, nego on lično. Jedan list je u antrfileu taj „razgovor“ duhovito naslovio „Tadić i Buš o tri prsta i Kosovu“.
Onda saznajemo da je Boris „dragom Džordžu“, otvoreno i komunistički, usred Pekinga, zamerio što je priznao Kosovo i doviknuo mu preko cela dva reda: „Zašto ste to uradili, prekršili ste međunarodno pravo?“ A Buš je, po Tadiću, odgovorio „da je to za njih realnost politike“.
U Srbiji se odmah rasplamsala polemika o tome šta znače Borisova tri raširena prsta, u odnosu na tri stisnuta - pravoslavna. „Razlika je ista kao kod žene koja raširi, ili stisne kolena,“ kaže moja razvratna komšinica.
Međutim, predsednik je dodao da treba „iskoristiti svaku priliku gde se okupi veliki broj državnika kako bi se uticalo na našu stvar“. A, po njemu, „naša stvar“ je „u ovom trenutku ekonomija, otvaranje novih radnih mesta i poboljšanje perspektive za bolje bilateralne odnose“.
U tom smislu, predsednik je najavio da će u Vašington uputiti svog specijalnog izaslanika ne bi li „dragog Džordža“ ubedio da podrži inicijativu Srbije u Generalnoj skupštini UN da od Međunarodnog suda pravde zatraži ocenu nezavisnosti Kosova. Posle ovog slučaja, predsednik je, izgleda, zreo da pretrči preko Čedine „zebre“ i zatraži stručnu pomoć predsednice Narodne skupštine. Slavice iz Kragujevca.
Poručio je i da Srbija u narednih pet godina mora da se izbori za „svoj politički identitet“, ma šta to značilo. „To je moja obaveza i uveren sam da imamo dovoljno potencijala da...“ Truć, bla.
A ja, naivan, mislio da će on da ode u Guču i povede malog Ivicu. Kad međutim, tamo se ljubili samo Mrka i Velja. A, Boris ode u Peking, bez Ivice. Valjda nije smeo da ga povede, u strahu da Kinezi ne pomisle da je u pitanju neki pačić, pa ga, greškom, stave na olimpijski meni. Ne znam da li je Boris probao pekinšku patku, ali sumnjam da će javnost progutati ovu novinarsku - o još jednom velikom uspehu srpske diplomatije.
