Izvor: Politika, 14.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VOJA HAŠKI, UJEDINITELJ DEMOKRATA
Kažu da život ne može da čeka pa se zato vredi boriti da već danas bude bolje, da od nas zavisi da li će stručnost biti ispred politike. Pošto narod najbolje zna, Srbija ima snage da podigne glavu gore.
Trenutak je da se pogleda prolazno vreme predizborne kampanje. Nema odmora dok traje obnova, nema mira kad se bira. Parole, sintetizovano, zvuče baš lepo.
Ima tu, istina, i konkretnijih obećanja. Zaposlili su se oko nezaposlenosti, povećavaju penzije, skidaju porez na pelene, korupcionašima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zaplenjuju imovinu, dele besplatne akcije. Sete se svih mogućih glasačkih podgrupa: dojilja, odžačara, hendikepiranih, kujundžija, ratnih invalida, ljubitelja životinja i hrizantema. I naravno Cece.
Ne bih se bavio brojkama. Poslaničke procente ostavljam nezavisnim, preplaćenim ili potplaćenim agencijama. Više me zanimaju utisci.
Borisove demokrate ušle su u trku računajući na ubedljivu distancu sa Vojinim narodnjacima – što bi im obezbedilo najveće parče torte buduće vlade. Nisam siguran. Kampanja im je isuviše liderska. Ako ne dosegnu svoj ambiciozni cilj, slutim unutarpartijske prozivke i komešanja.
Premijer i zemljaci oko njega nemaju tih briga. Na njihovoj strani je mentalitetna sklonost Srba da glasaju za vlast. Moguće je da Voja tu prednost rabi kada – što mu ne pristaje – populistički diže oktave zbog onog Finca koji mu se mesecima ne javlja, ali i on veruje da će margina prema DS-u biti tanka. Velji samo treba reći da nema potrebe da obećava da će po Srbiji asfaltom zaliti i parkove.
Tačno je da Toma preko bilborda traži onaj jedan glas preko 50 odsto, ali sve mi se nekako čini da bi radikali voleli da zadrže udobnost opozicionih klupa. Pa da kao ona dvojica mapetovaca sa galerije, oslanjajući se na marksizam-lenjinizam, nastave sa kritikom svega postojećeg. Rekao bih da će izgubiti koji procenat od planiranih.
Čeda i Mlađan prvi su silovito krenuli u kampanju kako bi preskočili kotu 5. Ako su SRS, DS i DSS računali da će na putu do 21. januara mašine dvojice junoša izgubiti paru, biće da su se prevarili. Oni energično grabe napred, a, po svemu sudeći, imaju i novca da nametnuti tempo izdrže do kraja.
Socijalisti se nadaju da gerijatrija i smrt vođe nisu desetkovali njihovo biračko telo. Ivica ih poziva da glave dignu gore. Mrka, neimar mostova i soc-optimizma i još jedan mogući kandidat za premijera, ne samo u kafani "Trandi", već i na televiziji, obećava najmanje 10 procenata.
To je otprilike to što bi moglo da se nađe u parlamentu.
Milanka u koordinaciji sa Bogoljubom na bezbednoj distanci dadilja stranku koja je onomad pretila da bude bum, a danas moguće poslednji put troši tajkunski novac za kampanju. Vuk bi spotovima da probudi nostalgiju za vremenima kada je bio gospodar srpskih trgova. Pošto je DOS-ovska kočija jednom prošla kraj njegove kuće, a napuštaju ga neki verni ravnogorci, preostalo mu je da uz Danu veruje u čudo. Isto važi za sve ostale.
Dobili smo trojku premijerskih kandidata: Voja, Boža i Toma. To što su DSS i DS isturili svoje ljude znači da se nisu dogovorili iako i na Zapadu a i ovde kažu da bi nam bila potrebna jaka demokratska vlada kako bi se suočili sa ozbiljnim izazovima upakovanim u sveto trojstvo naših problema: Hag, Kosmet, Evropska unija.
Premijer i njegovi uspešno eskiviraju sve pokušaje DS-a da ih pritera uza zid ne bi li se negde izleteli i rekli s kim posle izbora hoće, a s kim neće. Čemu pitanja, čemu ćutnja? Zar ne primećuju da je dilema radikalno ukinuta: Toma neće ni sa jednima ni sa drugima.
Iako najavljivana kao "najprljavija" do sada, jer će neki posle ovih izbora završiti u prašnjavim arhivima naše nove istorije, kampanja je bila učtiva do te mere da sam se već zabrinuo.
Kad, eto Vučića. Večiti ,,dečko koji obećava" pred TV gledalištem se obruši na Šutanovca. Glavni DS-ov kandidat za "ministra policijske sile" uz osmeh je saslušao da je bio "relej" između podzemnog kriminalnog hada i nadzemnog demokratskog raja. Kada mu je rečeno da je "lopov", definitivno sam se vratio u vremena crveno-crne koalicije.
Atmosferu pravog političkog ringa uspešno oživljava dvojac Đelić–Dinkić. Kandidat "žutih" za premijera očito je proteklih godina radio na mišicama pa vrhovnog vrača eksperata više ne opominje da mu ne dira majku, već mu poručuje da ne sanja da će biti ministar u njegovoj vladi.
Eks-guverner je odustao od "kalašnjikova" ali "spletkarošu" Boži preti štapovima za skijanje dok vozi veleslalom sa (TV) Avale. Umešao se i DSS optužujući Božu kao "Karićevog bankara".
Retorika se pojačava, uvreda će biti sve više. Pošto Voja Haški testamentarno ne da savez sa DSS-om, radikali bi mogli da budu ujedinitelji demokrata iz nehata. To bi značilo da će se sutra okupiti oni koji su danas na ljutitoj udaljenosti. Boris će zaboraviti da je zbog Čede kvario odnose sa američkim ambasadorom. Voja će preći preko Božine kandidature – ako bude premijer.
Kada sam 1968. brucoški užaren kretao na demonstracije i noćno logorovanje na beogradskom "crvenom univerzitetu", otac mi je rekao: Idi. Videćeš i čućeš mnogo lepih parola o slobodi, demokratiji, ravnopravnosti, boljem životu. Parole su uvek zavodljive. Pokušaj da utvrdiš ko su i šta zaista nameravaju oni koji su ih lansirali.
Danas su sasvim druga vremena. Demokratija i višepartijski sistem su tu. Tranzicija je ukinula klasnu borbu. Neke je, istina, instant obogatila, druge gurnula u statističke zagrade siromaštva, ali to je tako. U pravu je Anatol Frans kada kaže da su bogataš i klošar ravnopravni: i jedan i drugi imaju pravo da spavaju pod mostom na Seni. To što prvi, za razliku od drugog, to svoje pravo ne koristi – to je demokratija.
Pošto više nisam brucoš, znam u kom grmu leži zec. Ne moram da se mučim kao 1968. da bih dešifrovao poruke i slogane: žele vlast, poslanička mesta koja se posle pretoče u koalicije. Koalicije u ministarske i druge fotelje. Na tim visinama barata se ozbiljnim novcem.
Ali, glasanje u demokratiji je trenutak kada naš glas nešto važi. Izbori su prilika da se nagrade oni za koje verujemo da su dobri i kazne oni koji su se pokazali kao loši. One koje sutra odaberemo određivaće život naš nasušni. Imaće puno pravo da nam, ukoliko budemo nezadovoljni, otporuče: pa vi ste nas izabrali.
Zato me pomalo nervira dok gledam kako se birači srdačno pred kamerama rukuju sa svakim ko dođe da ih poseti. Tapšu ih po ramenu čak i kada znaju da za njih sigurno neće glasati. Ne bih rekao da je to pitanje gostoprimstva i dobrog vladanja. Pre će biti da se radi o servilnosti koja vuče korene iz minulih vremena. Legat totalitarizma. Strah od autoriteta.
Zašto su nespremni da im u direktnom kontaktu kažu šta ih tišti? Ako treba i da im besno – bez gađanja jajima, molim – sruče u lice sve ono što ih je jedilo dok su te face gledali na TV ili o njima čitali.
Da ne grešim dušu, možda toga i ima, ali partijski cenzori ne dopuštaju da takve scene vidimo. Svaka stranka ima svoje kamere. Pomažu im i mediji koji veštije ili manje vešto navijaju za svoje političke ili kakve druge patrone.
Demokratija je u pubertetu. Uozbiljimo se. Iskoristimo svoje glasačko pravo jer uskoro više neće biti agilnih političara koji nasmejano tumaraju po zemlji obećavajući kule i gradove na nacionalnom nivou i rešenja za lokalne brige.
Ne, neću da menjam zemlju u kojoj živim. Ne menjam profesiju. Jedino očekujem da se političari menjaju. U prenosnom, a ako treba i bukvalnom smislu te reči. Njihovo je da rade na promeni ambijenta koji pogoduje lošoj politici, podaničkom mentalitetu ljudi, pa i novinara. Demokratija mora da se uči.
[objavljeno: ]
