Izvor: Politika, 26.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VLADIMIR VUKAŠINOVIĆ
Kada je pre 94 godine prvi srpski istoričar religija Veselin Čajkanović, govoreći o kvalitetu duhovnog života kojim se živi u Srbiji, rekao da: "kada se sabere sve, mi imamo ne pravu religiju nego sujeverje" ne nameravajući je napravio idealan uvod za ovo kratko razmatranje sujeverja. Ma koliko smatrali ovaj Čajkanovićev stav preteranim i za vreme kada je nastao, on ipak u određenoj meri oslikava stanje stvari kako tada tako i danas, nakon jednog veka. Sujeverje je tu, među nama. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ima ga i u Crkvi i van nje. Ova drevna pratilja čovečanstva poznata po svojoj nediskriminatornosti – pošto porobljava ljude različitog nivoa obrazovanja, inteligencije, socijalnog porekla, nacionalnosti i religijskog opredeljenja – i danas uzima svoj danak kao što je to činila i tokom proteklih stoleća.
Ako, pak, pokušamo da definišemo sujeverje, jer ono je ipak ključni pojam ovoga teksta, naći ćemo se ne pred malim problemom. Svako definisanje sujeverja direktno izrasta iz načina na koji živimo i mislimo veru. Ono je, najkraće rečeno, pogrešna vrsta vere, pogrešan način verovanja, jedna magijska religioznost. Religioznost koja pretpostavlja iracionalno uverenje da određeni objekti i postupci (ritualne radnje) posebnim magijskim moćima koje poseduju ili izazivaju utiču na ljudske živote. Suštinska odlika ovakvih uverenja, a u tome je osnovna razlika između vere i sujeverja, počiva u tome da njima lični Bog ili nije potreban ili je njegovo prisustvo od sekundarnog značaja. Sujeverje je, zbog toga, statično a vera dinamična. Ono poseduje a vera biva u odnosu. Sujeverje se oslanja na tehnike nadmudrivanja i umilostivljenja a vera sa poverenjem odgovara na Božije ljubavno otkrivenje.
Svi znamo da čak i ono što, po preimućstvu, pripada uređenom svetu vere može ponekad skliznuti u haotični svet sujeverice. Vidimo naše sugrađane koji sa krajnjom ozbiljnošću veruju u moć sakralnih amajlija raznih vrsta koje štite same od sebe one koji ih nose kao i u to da redosled religijskih radnji koje čine i njihov broj direktno utiču na duhovni napredak onih koji u njima učestvuju.
Ovakvi postupci kod prosvećenih ljudi obično izazivaju zgražavanje a u krugovima teologa nemilosrdnu kritiku. Zapitajmo se ipak da li svaka vrsta sujeverja, na kraju, obavezno mora da odvede u ćorsokak?
Na prvom mestu valja znati – sujeverje je neizbežni pratilac ljudskog postojanja i moguća stranputica duhovnog života svakog od nas. Poreklo sujeverja je složeno i slojevito: ono nas ne vreba samo iz folklora i usmenog predanja. Korenje mu je porinuto u samim dubinama ljudske psihe. Mišljenje Vladete Jerotića o sapostojanju tri tipa religijskog načina postojanja u svakom čoveku: paganskog (koji je po definiciji sujeveran), starozavetnog i novozavetnog (koji to mogu ali ne moraju biti) može poslužiti pri objašnjavanju i razrešavanju duboke i žilave vezanosti ne samo Srba nego i drugih naroda za sujeverne forme religioznog života. Pravi i potpuni verski život bi u tom slučaju podrazumevao prevazilaženje i integraciju starijih religijskih slojeva i njima odgovarajućeg ponašanja u savršeni i slobodni odnos čoveka i Boga.
Ako tako gledamo na stvari onda za nas neki akt sujeverja prestaje da ima svoj smisao, svoju istinu u njemu samom. Njegova istina počinje da biva negde drugde – u onome šta taj čin nagoveštava, šta sa nestrpljenjem priželjkuje. Pogledajmo to na konkretnim primerima. Verovanje u čarobnu moć, u magijsko dejstvo predmeta može da se tumači i na jedan drugačiji način – kao želja da se doživi bogojavna i spasonosna funkcija Božijeg sveta, da se prevaziđe jalovi spiritualizam koji zaboravlja da je čoveku potrebno i telo spasenja.
Sa druge strane, sujeverna lojalnost i odanost ritualnim radnjama kojima se prizivaju sreća, uspeh, izbavljenje ili izbegavaju nevolje ma koliko same katkad bile smešne i naivne, ako ih sagledamo drugačijim očima, odjednom postaju sasvim ozbiljne i duboko tragične. Čovek ne pribegava ritualima slučajno – on je biće sazdano za kultni život i ritualne radnje. Homo religiosus je pre svega molitelj. Zato ne treba da nas zbunjuje što duboka ljudska potreba za bogoslužbenim odnosom sa Svetim, za ličnim, obrednim, suretom sa Bogom, pa i za intervencijama u sopstvenu sudbinu ponekad dobija i ovakve, neprimerene, haljine sujeverja.
Ne treba gubiti iz vida da i ono što danas nazivamo sujeverjem, i što to u svakom slučaju i jeste, ipak na kraju može da bude preusmereno i ispravljeno. Svaka vrsta verskog dinamizma predstavlja izraz života i kretanja. A životu koji se kreće ponekad nedostaje samo malo: dobra volja i putokazi.
Profesor Bogoslovskog fakulteta
[objavljeno: ]
