Izvor: Kurir, 18.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VILAJET
Kurir na ulicama Prištine u momentu proglašenja nezavisnosti
PRIŠTINA - “Arnaut pismilet”, nekad su govorili turski nizami. Veliko slavlje slavi narod arnautski. Samo da im na nos ne izbije. Samo da ne proplaču od silne miline. Od onih kojima su u zagrljaj potrčali. Uvezane stoje američka, engleska, nemačka i zastava NATO pakta. I doskorašnja zastava kosovskih Albanaca. Na podlozi boje krvi crna dvoglava ptica. Tu zastavu više neće moći nikad da koriste. Propisaće >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << im zastavu bez nacionalnih simbola. A na njoj neće biti mesta za nacionalnu pticu. Ličiće na zastave nekih afričkih zemalja.
U pres centru hiljadu i nešto jače novinara. Govori Tači. Nestanak struje mu govor prekida. “Došao je dan, dan otcepljenja”, kaže. Smotrim gospodina u odelu. Gleda me kao da se poznajemo. Prilazim mu i on prilazi meni .
- Ja sam Saljadin Hedini, elektroinženjer. Inače sam bio rukovodilac u u UČK. Za slobodno Kosovo. Momentalno radim kao nastavnik u jednoj školi, a biću uskoro u vladi. Rođen sam u opštini Dragaš, sada Šar. Mnogo lepo dočekujem ovaj dan sa svim građanima Kosova. Srbi ne mogu biti građani Srbije. Oni moraju biti građani Kosova. Imaće sva prava po svim kriterijumima ljudskim. Ne evropskim, nego ljudskim. Na slobodnom Kosovu. Iz mojih usta u božje uši, biće to tako.
To je i mister Tači ponovio više puta. Kosovo će biti slobodna zemlja za sve građane.
- A kolika ti je plata? - pitam ga.
- Plata mi je 216 evra, imam osmoro dece. Teško se živi. Evo, ja bih sad popio kafu, ali imam samo deset centi.
Novinarski kvarno, ne platismo mu kafu. On ode da traži ekipu sa B92.
Penjemo se na krov hotela “Grand”. Pod nama se masa leluja. Crvene zastave i gomile ljudi koji pristižu sa svih strana. Ljudski mravinjak koji urla u slavu ovoga dana. Silazimo i mešamo se sa masom.
Pored ulice se toči pivo. Iz flaša i iz buradi. Nekoliko pijanih juriša u masu sa zastavama, ponavljajući u kamere ime Bila Klintona. I Tonija Blera. Malo dalje dele po četvrt hleba i jogurt. Tu je najveća gužva. Kao kad je Spona delila hleb na Terazijama.
Napravljena je ogromna torta. Dvadeset pet kvadrata, pedeset metara dugačka. Na sledećem mestu dele se sokovi. Onda voda u flašicama. Spremljena je i velika bina, odakle će se poglavari obratiti narodu. Narodu kojeg je sve više. Kako vreme odmiče, sve je više ljudi.
Moj pratilac, Srbin, kaže mi:
- Nezavisnost je jedna nepriznata priča i to je priča u kojoj međunarodna zajednica nema nikakav izbor. Jer, da vas podsetim, Bernard Kušner ili ministar inostranih poslova Francuske. On vrlo dobro zna, jer je bio jedan od prvih šefova Unmika, da njegovi mladi vojnici mogu imati vrlo ozbiljne posledice u Drenici ili Mitrovici. Stradanje vojnika je kraj njegove vlade. Ovde je ogromna količina ilegalnog oružja. Kad to oružje proradi na ulicama, kako ćemo se mi osećati. Jedan nacionalizam nema drugog rešenja nego da se prazni na ovakav način. Priština je verovatno etnički najčistiji grad u Evropi. Najviše je stotinak onih koji su ovde, a nisu Albanci. Srbi su u ovom gradu potpuno u kućnom pritvoru. Ovde je devedeset devete bilo četrdeset hiljada Srba. Gde su sada? To im dobro doneti neće.
Očekuje nas besana noć. Prilazim štandu na kome dele hleb i jogurt. Nisam stigao da ručam.
