Izvor: Kurir, 21.Jun.2013, 19:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VEČITO PITNJE: Da li život ima svrhu?!
Marselo Glesijer, čuveni svetski teoretičar fizike i astronom iz Brazila, pokušao je da za jedan sajt odogovor na pitanje: Da li život ima svrhu? Pogledajte njegova razmišljanja na ovu temu...
Ne mislim na naše privatne živote, lične odluke i nade, planove koje smišljamo tokom godina. Verujem da svako od nas veruje da naši životi imaju svrhu, ili više njih.
Ja mislim na život kao na prirodni fenomen. Ovaj čudan sklop materije kom je podarena autonomija i >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << koji je sposoban da apsorbuje energiju iz okoline i koji opstaje zahvaljujući reprodukciji.
Sve životne forme imaju jednu esencijalnu svrhu – opstanak. Ovo je važnije čak i od reprodukcije. Nakon svega, bebe i stari ljudi su živi, ali se ne razmnožavaju. Biti živ je važnije od prenošenja gena. Biti živ znači želeti ostati živ. Ovo je ključna razlika između živih stvorenja i drugih formi materijalne organizacije kao što su zvezde i kamenje.
Te forme prosto postoje, pasivno dozvoljavajući razvoj fizičkih procesa koji definišu njihove interakcije sa sobom i sa okruženjem. Za stene, u pitanju je erozija, za zvezde – one podnose gravitacione implozije sve dok ima dovoljno goriva u njihovim jezgrima. Ne postoji arhitektura energije, ne postoji planiranje da se produži ono što je neizbežno.
Ključna razlika između živih i neživih jeste nagon za preživljavanjem. Život je forma materijalne organizacije koja stremi da bude večna.
Zabuna u vezi sa svrhom života pokazuje se kada sagledamo neverovatu raznolikost života. Sa obzirom na to bogatstvo i kreativnost, teško je prihvatiti da je sve to rezultat nesreće bez nekog većeg cilja ili svrhe da se stvore još kompleksnija stvorenja. Stvari postaju još gore kada naučimo da je istorija života na Zemlji izuzetno kompleksna.
Život postoji na Zemlji nekih 3.5 milijardi godina. Tokom prvih 2.5 milijardi godina postojale su samo jednoćelijske bakterije. Tek je poslednjih 600 miliona godina život počeo da dobija na raznovrsnosti. Nakon Kambrijske eksplozije, pre otprilike 550 miliona godina, možemo da vidimo višećelijsku složenost koju povezujemo sa višim oblicima života. Nakon toga je život zauzeo okeane, zemlju i vazduh sa neverovatnom brzinom i upornošću.
Zato ne čudi što toliko ljudi misli da život ima svrhu, svrhu povećanja njegove kompleksnosti. Naravno, klimaks ovog procesa predstavljamo mi, inteligentni ljudi.
Zaključak je međutim pogrešan. Ne postoji nikakav „plan“ da život postane kompleksniji kako bi na kraju stvorio inteligentna bića. Uzimo dinosauruse ya primer – oni su postojali nekih 150 miliona godina i bili su prilično glupi. Nismo u prilici da vidimo velociraptore kako koriste teleskope ili mobilne telefone. Život želi da se očuva.
Sve dok je dobro adaptiran na svoju okolinu on će ostati takav kakav jeste, sa mogućnošću povremene korisne mutacije.
Ukoliko se okolina drastično promeni, život će reagovati. Ili umiranjem ili, za one vrste koje prežive, mutacijama koje mogu da izazovu radikalne promene za jako kratko vreme.
Da smo promenili jedan ili više dramatičnih događaja u istoriji planete, recimo, pad asteroida koji je pomogao da dinosaurusi nestanu pre nekih 65 miliona godina, istorija života bi se takođe promenila. Vrlo je verovatno da mi sada ne bismo bili ovde.
Lekcija koju nas život uči je prosta: U prirodi destrukcija i kreacija igraju zajedno. Međutim, u ovoj koreografiji ne postoji koreograf.
