Izvor: Kurir, 23.Okt.2010, 09:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VEČITI
Scenario: Navijači dolaze na stadion, uglavnom u sastavu „deda, ćale, unuk“, „cigani“ i grobari“ su izmešani, ponekad čak i u istoj grupi, u zavisnosti od toga za koga deda-ćale-unuk navija. Oni mašu zastavicama, drže Politiku Ekspres „za sedenje“ pod miškom, grickaju semenke koje prodaju nasmejani „Šipci“, a pored, policajci s nakrivljenim šapkama gledaju u plavo nebo i razmišljaju o kafe kuvarici iz stanice, koja se upravo doselila iz Kostolca i ima baš dobre noge.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << />
Na stadionu se smeju šlemovima vatrogasaca i deci koja viču „ua, sudija“, a utakmica se odvija bez grubih faulova, dok kartoni padaju samo zbog nesmotrenosti igrača zaslepljenih blicevima razdraganih posetilaca. Rezultata se više niko i ne seća, posetioci se sećaju samo plavog neba, osmeha i adrenalina iz pradavnih vremena, ispražnjenog na najlepši mogući način. Jedina svađa izbila je između ljubavnog gej para, u kojem onaj s brkovima navija za Partizan. I na nebu uopšte nema aviona i u svetu uopšte nema ratova. I ja sam dobroćudni meda koji bere jagode.
Naravno, ovakav scenario je „sedi jedan“ i vezan je za zemlju koja ne postoji i vreme koje svakako nije danas, sigurno ga neće uskoro biti, a i ono koje je prošlo sigurno nije bilo ovakvo.
Malo realniji scenario: Navijači dolaze na stadion u sastavu „braćala iz kraja i ja“, prodavci rekvizita nose pancire u vidu uvezanih starih brojeva Kurira, koji bi u nekim boljim vremenima odlično poslužili kao novine za sedenje. Svi „Šipci“ su na Kosovu, a današnji prodavci semenki garantovano ih iza Arkanove kuće začinjavaju urinom, onako, iz čistog malica (suprotno od kapric).
Prethodni pasus trebalo je da počne rečima: „Navijači pokušavaju da dođu do stadiona“, pre svega zato što to pokušavaju uz pomoć metalnih i bejzbol palica. Na putu ka stadionu, gde idu pre svega da bi poubijali jedni druge („cigani“ kao bonus hoće da ubiju i golmana Vladimira Stojkovića), dočekuju ih hiljade policajaca, koji ovog puta, s obzirom na to da ne moraju da štite šetajuće homoseksualce, mogu u potpunosti da se posvete „svim raspoloživim sredstvima“.
Ovde se scenario račva na: praćke, kojima su naoružane horde huligana, probijaju policijske pancire sejući haos i smrt na svom putu. Kamenje leti u tolikom broju i tolikom brzinom da policija ne stiže ni pištolje da povadi, te, suočeni sa neminovnim porazom, a i prisećajući se od koga zapravo dobijaju jedan deo svojih mesečnih primanja, policajci prelaze na stranu huligana i, na taj način, huligani dolaze i do vatrenog oružja.
Onda, na putu do stadiona, huligani i policija svraćaju do bitnijih državnih institucija, zauzimaju ih, pale i preuzimaju vlast u zemlji. Zatim konačno odlaze na stadion, gde se helikopterom na teren spušta najpre Darko Šarić, a za njim, svojim helikopterom i Keka. Helikopteri zatim odleću na Zvezdino pomoćno igralište, gde im Cigančići peru elise, a VIP gosti derbija odlaze u lože, pozdravljeni oduševljenom masom. Na brzinu im se čak dotura i štafeta u obliku ogromnog upaljenog džointa, kao i poseban pehar, onaj isti kakav se deli svetskim šampionima u fudbalu, samo od kokaina, koji je, pošto ga je policija zaplenila negde u belom svetu, misteriozno nestao.
Drugi krak drugog scenarija bio bi: Policija je odrala nevaljale navijače od batina, ovog puta kao u „starim dobrim devedesetim“, jedan deo pohapsila, jedan deo poslala nazad u škole (videti prošlonedeljnu kolumnu), a derbi je, pred koliko god ljudi da se odigrao, bio bedan i dosadan, poput ogromne većine postpetooktobarskih „večitih derbija“.
