Izvor: Kurir, 14.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VEČERA ZA ČEDU
Jedna od najvažnijih večera u Šilerovoj, priređena povodom izlaska Dušana Spasojevića iz zatvora, kasnila dva sata jer se čekao Jovanović
BEOGRAD - Kao i o mnogo čemu drugom, Milorad Ulemek Legija ima svoju verziju i pokušaja atentata na Zorana Đinđića kod hale „Limes“, i uloge Dejana Milenkovića Bagzija u toj „epizodi“.
Kada ste i na koji način prvi put saznali da se sprema ono što je posle 12. marta bilo nazvano „Sabljom“? Pogotovo što >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << je Zoran Đinđić kao premijer te pripreme započeo još pred kraj 2002. godine.
- Pre nego što je proglašen „perorez“ (čitaj: „Sablja“), nisam imao pojma da se bilo šta sprema, niti me je to zanimalo.
Priča se da je „jedna od najvažnijih večera u Šilerovoj“ kasnila puna dva sata jer se čekalo da stignu Zoran Đinđić i Čeda Jovanović?
- Priča je tačna, samo što nije trebalo da bude prisutan premijer Đinđić, već samo Čeda Jovanović. Tada sam bio s porodicom u inostranstvu, a večera je bila povodom izlaska iz zatvora Dušana Spasojevića. Taj izlazak mu je i završio Čeda Jovanović. Zato je u njegovu čast ta večera i bila pripremljena.
Da li je tačno da ste jednog dana na silu ušli u zgradu Vlade Srbije, tražeći da se vidite sa Đinđićem, da ste nogom otvorili vrata njegovog kabineta i da ste kabinet predsednika Vlade, kad ste shvatili da u njenu zaista nema premijera, ozbiljno demolirali?
- To je još jedna od petparačkih priča koje kruže čaršijom! Njih mi podmeću bolesni umovi koji, valjda, žele da me prikažu kao nekakvog neandertalca. U Vladu Srbije nikada nisam išao bez poziva i uredne najave!
Tokom suđenja za atentat bezuspešno ste, kao i vaš branilac, pokušavali da ukažete sudu da je, u najmanju ruku, neprirodno što je tužilac Jovan Prijić u slučaju pokušaja ubistva premijera kod „Limesa“ (Beogradske arene) više pažnje poklonio tvrdnji Dejana Milenkovića Bagzija nego izjavama ljudi iz Đinđićevog obezbeđenja?
- Istina je. Bezuspešno smo pokušavali da ukažemo na taj apsurd. Jer, dok sa jedne strane imate šest-sedam profesionalnih pripadnika obezbeđenja koji iznose verziju događaja i koji nemaju razloga da karikiraju stvari, s druge strane imate Milenkovića, koji je na suđenju ispričao petu verziju te svoje priče.
Kako je Prijić mogao da poveruje Bagziju, kad je Đinđićevo obezbeđenje tvrdilo da je on naglo počeo da skreće iz srednje trake ulevo, „gađajući desni vrh premijerovog vozila“, i da se ništa nije dogodilo samo zato što su u poslednjim trenucima jedva nekako uspeli da kamion ubicu zaobiđu sa desne strane?
- Ni sud, nažalost, za to, najblaže rečeno, nije imao sluha, jer je bio na istom frontu i zadatku sa tužiocem. Oni su, jednostavno, morali da se stave na stranu Milenkovića!
Nameće se pitanje otkud takva Prijićeva „naklonost“ prema Bagziju i realno odbacivanje svedočenja Đinđićevih telohranitelja?
- Da su Prijić i sud prihvatili svedočenje Đinđićevog obezbeđenja, postalo bi jasno da Milenković ne govori istinu. A, to nije smelo da se desi! Zato je i Prijiću i sudu više odgovaralo da lažu svi policajci nego jedan kriminalac i sitna jajara! E, takve sudije su nama sudile u tom procesu stoleća!
Bagziju se, izgleda, više verovalo i povodom 12. marta 2003. godine.
- Naklonost prema Milenkoviću tiče se i nekih drugih „detalja“. A, sud je i povodom njih opet više verovao njemu nego materijalnim dokazima, koji su obarali njegov iskaz. Ali, šta ćete, direktiva je čudo. Fotelje moraju da se čuvaju.
Čija direktiva? Na čije fotelje mislite?
- S foteljama je lakše. Čuvali su ih i Prijić i sudije! A, direktiva je i za mene jedan od najvećih rebusa. Ono što objašnjava zašto sud nije cenio ni dokaze.
Upozoravali ste da Prijić mnogo više poverenja poklanja i veštacima Dušanu Dunjiću i Milanu Kunjadiću, tretirajući pred sudom njihove iskaze i tvrdnje kao Sveto pismo, nego živim svedocima iz premijerovog obezbeđenja. Kako to objašnjavate, tim pre što i ljudi s političke i javne scene, koji se najviše hvale bliskošću sa Zoranom Đinđićem, takođe više veruju Bagziju nego Milanu Veruoviću?
- Sve je to ista banda, koja je imala isti zadatak! A, zadatak je bio održati optužnicu onakvom kakva je po, svaku cenu. Setimo se samo svih onih performansa koje su nam prikazivali Kunjadić i Dunjić. Ta dvojica su više ličili na Loleka i Boleka nego na stručnjake!
Kako mislite „neobjašnjivo“?
- Načisto neobjašnjivo! Jer, iako ni Dunjić ni Kunjadić nisu bili ni blizu „lica mesta“, za koje su samo po slikama znali kako izgleda, uporno su pokušavali da izmisle i prilagode položaj pokojnog premijera. Nije im mnogo smetalo što se to na kraju uopšte nije uklopilo sa činjeničnim stanjem. Niti s izjavama svedoka. Jer, svedoci su svedočili drugačije.
Otkud anomalija sa diskreditovanjem svedoka kakav je Veruović i šta iza nje stoji, pošto istorija opominje da iza takvih „inverzija“ obično stoji nešto skriveno i krupno?
- Nema tu šta mnogo da se objašnjava. Svi Đinđićevi kvaziprijatelji i te kako znaju da je mnogo toga nelogično, ali ih, po svojoj prilici, više nije briga. Prihvatili su sve zdravo za gotovo. Tako je, valjda, lakše. Jer, kako se kaže, koga nema, bez njega se može. A i što bi se sad oni smarali nekim novim „detaljima“?! Dobro im ide u životu. Zašto bi to kvarili?![ antrfile ]
VERUOVIĆ JE BIO POTPUNO SVESTAN
Bilo je uveravanja da se svedocima zbog eha pričinilo da su bila tri metka.
- Pokušali su Dunjić i Kunjadić da nas ubede i da je Veruović tada bio u stanju šoka i da nije mogao racionalno da rezonuje. To je netačno, jer su ostala svedočenja pokazala da je bio potpuno svestan i da je komandovao svojom ekipom sve dok se nije našao na operacionom stolu.
