Izvor: Politika, 06.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VAJMARSKA SRBIJA
Današnja Srbija često se poredi sa vajmarskom Nemačkom. To osobito vole da rade oni koji radikale izjednačavaju sa nacistima. Radikali, naravno, nisu nacisti. Ali, to ne znači da Srbija ne liči na vajmarsku Nemačku. Pametan čovek, pa i ceo narod, iz tih sličnosti može štošta da nauči.
Prvo, sličan je međunarodni kontekst.
Nemačka je proglašena glavnim, pa i jedinim krivcem za Prvi svetski rat. Za kaznu je ceo trošak rata svaljen na njena pleća. Za kaznu joj je oduzeto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 15 odsto teritorije. Ogromnom delu nemačke javnosti i osuda i kazna činile su se nepravednim. Danas znamo da je veliki deo ratne propagande doista počivao na izmišljotinama. Navodno masovno nemačko silovanje Belgijanki, javno i po gradskim trgovima, izmišljeno je kako bi Engleska zavolela rat. Navodno potapanje američkog putničkog broda sa 2.000 putnika izmišljeno je kako bi SAD uopšte zaratile. Nemačka se osećala kao žrtva masovnih laži i bezobzirne prevare. Možda je i bila.
Drugo, nemačku ekonomiju, oštećenu ratom i inflacijom, pokušali su da leče neoliberalnim merama. Kancelar Bruning je 1930. odlučio da posluša savete "međunarodnih eksperata" i radikalno skreše javnu potrošnju. To je naročito pogodilo socijalni sektor. Čak su ukinuti i javni izdaci kao pomoć obaveznom osiguranju za nezaposlene. No, umesto obećanog oporavka ekonomije, 1931. i 1932, nastavio se ekonomski pad. Neoliberali su objašnjavali da samo treba biti dovoljno strpljiv. Ali, decu je trebalo već danas nahraniti. Došli su izbori 1932. Onaj ko je Nemcima ponudio hleb dobio je i njihove glasove. Samo su neoliberali bili iznenađeni.
I treće, izborni sistem je takođe projektovan da izražava "sav pluralitet političkih mišljenja". Čist proporcionalni sistem omogućio je malim, ekstremističkim strankama da uđu u parlament. Ukotvivši se u sistemu, one su širile propagandu, rasle i čekale priliku. I levi i desni ekstremisti hranili su se uzajamnom mržnjom i strahom od "onih drugih". A zajednički su napadali levi i desni centar, svojski radeći na uništenju parlamentarizma.
Komunisti su, recimo, optuživali socijaldemokrate da je njihova republika "prikrivena diktatura kapitala". Njihov lek se sastojao u otvorenoj "diktaturi proletarijata". Nadenuli su socijaldemokratama ime "socisti". "Socisti, nacisti, sve je to isto", govorili su. Sve do 1933. kada su naučili razliku – u logoru. Nacisti su, sa svoje strane, takođe optuživali liberalnu i konzervativnu desnicu da su "mekani", "popustljivi" i "nedovoljno nacionalni". Kada su pak oni sami uzeli da pokazuju kako izgleda biti "tvrd" i "nacionalan", od Nemačke je ostala samo gomila šuta.
No, kakogod, parlamentarizam je u Nemačkoj ipak preživljavao sve dok su mogle da se naprave umerenjačke vlade. Manjinske ili većinske, levog ili desnog centra, ove vlade su svagda pravljene tako da se krajnjaši – komunisti i nacisti – drže podalje od vlasti. A onda, posle novembarskih izbora 1932, to jednostavno, matematički, više nije bilo moguće. Komunisti su imali 100 mesta, nacisti 196, a svi ostali 262 mandata. Vlada se nije mogla napraviti bilo bez komunista, bilo bez nacista. Fon Papen je izabrao naciste. Da su centrumaši i SDP mogli odabrati komuniste, istorija bi svakako krenula drugim tokom. Ali, verovatno ne sa drugačijim posledicama po parlamentarizam.
Svako pametan iz poređenja sa vajmarskom Nemačkom može izvući pouke. Zapad, da propagandne laži i mrcvarenje jednog naroda ne mogu doneti nikakvo dobro. Neoliberali, da se njihova šok terapija nekako odveć često završava kobno po pacijenta. DS i DSS, da će još dugo morati jedni s drugima da sarađuju. LDP, da ako radikalima dodeljuju ulogu nacista onda oni sami uzimaju ulogu boljševika. SRS, da nacionalistički revanšizam može dovesti do gubitka još 30 odsto teritorije i do potpunog nacionalnog sloma.
A svi zajedno treba da shvatimo da postoji jedna tačka posle koje se Vajmarska Republika neminovno survava u Treći Rajh. I koliko god da nas međunarodne birokrate i neodgovorni ambasadori guraju ka toj tački, na nama je da se svojski potrudimo i Srbiju odguramo od nje. Jer, ako doteraju Srbiju do tamo, gospoda će jednostavno reći: "Ups!" i sesti u avion. A mi ćemo sa svojom decom ostati da ovde živimo i da odgovaramo na pitanje – da li se i Srbiji morao dogoditi Vajmar?
Politički analitičar
[objavljeno: ]
