Izvor: Politika, 28.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uzlet nove diplomatije
Nedavno su u štampi objavljeni napisi o imenovanju novih diplomatskih predstavnika Srbije u inostranstvu, što je najverovatnije izazvalo pažnju zbog prestiža koji ova grana državne uprave u javnosti tradicionalno uživa. Međutim, još je verovatnije da je pažnja skrenuta zbog načina na koji država, odnosno njeno nadležno ministarstvo, vrši ova imenovanja, često diskretno i bez poznate platforme. Takva praksa skoro neminovno rađa zahlađenja između javnosti i države.
Druga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opaska, u vezi s ovakvim načinom izbora diplomatskih kadrova, nosi rizik da izbor ne bude adekvatan odgovor politici stranog partnera prema našoj zemlji, ali i interesima naše zemlje u njoj. Nije zanemarljiv ni treći interes, onih koji konkretno ostvaruju oba prethodna – da očuvaju svoj tradicionalni status diplomate i specijalnost, koju su u njoj eventualno stekli.
Otvorena su i druga, možda još važnija pitanja. Iako zemlja, delom zbog politike iz prošlosti, živi u burnom trenutku, u borbi za očuvanje tradicionalnog statusa Kosova, bržeg ulaska Srbije u EU i odbrane od ucena i napada skoro sa svih strana, postojeći profesionalni diplomatski aparat se mnogo, nažalost, ne oseća. Izostaju valjane analize i određivanje sredstava i metoda najcelishodnijeg rešavanja nametnute teške situacije, iako drugi državni organi u toj funkciji supstituišu profesionalnu diplomatiju.
Ovde se rado evociraju uspesi strane diplomatije u sličnoj situaciji, kao npr. diplomatije čuvenog kardinala Rišeljea, koji je dugo držao podalje od francuskih granica apetite Španije na jugu i Nemačke sa severa.
Ili, kada je reč o uspesima savremene diplomatije, još je neprevaziđen učinak u tom domenu priznatog američkog diplomate Henrija Kisindžera, koji je, kako su novinari zapisivali, istovremeno uspešno obavljao toliko diplomatskih misija, da je samo menjao "pidžamu i destinacije"! Nažalost, iako se Srbija suočava sa mnogobrojnim problemima na međunarodnom planu, još se ne naziru toliko očekivani rezultati, ni nekog pojedinca, ni diplomatije u celini.
Posle Drugog svetskog rata, kada se polje diplomatije znatno proširilo, a broj diplomata porastao, pomerilo se i težište diplomatskog delovanja, sa pojedinačnih državnih područja, prema novim subjektima multilateralnog značenja. Ovo još više važi od kada je došlo do sloma kolonijalnog i međublokovskog sistema, kada je, osim porasta broja država, došlo i do povećanja broja međunarodnih organizacija, tipa: MMF-a, OECD-a, EEZ, Svetske banke, STO, kada je nestao, ili se bitno smanjio, spoljni sjaj "diplomatskih odeždi" a istovremeno povećani zahtevi u vezi sa školovanjem i osposobljavanjem novog diplomatskog kadra. Ove promene su, dakle, uslovljene pomeranjem težišta sa klasičnih diplomatskih misija ka ekonomiji, koja je za sve države dobijala mnogo veći značaj nego tzv. čista diplomatija.
Međutim, uloga ekonomije ne mora uvek biti od primarnog značaja za diplomatski uspeh. Za vreme Titovog vladanja, tadašnja jugoslovenska ekonomija bila je relativno slaba, a uloga i prestiž domaće diplomatije u svetu – veoma zapaženi. Ovaj raskorak između pravila i stvarnosti svakako se mora pripisati jakoj ličnosti tadašnjeg predsednika Jugoslavije i njegovoj veštini vođenja unutrašnje i spoljne politike.
Nakon promena i dolaska novih socijalističkih vlasti, prestiž i potpuni pad autoriteta zemlje u svetu neminovno su se odrazili i na pad uloge diplomatije.
I dolaskom novih, "oktobarskih", demokratskih snaga, skoro da se, međutim, na planu učinka diplomatije nije mnogo šta promenilo. Celokupnu spoljnu politiku, pa i diplomatiju preuzeli su novi kadrovi, koje su tadašnji događaji izbacili, ili su se, snagom političke opcije, sami sa tim događajima identifikovali. Mnoga čelna mesta u pojedinim misijama su po zasluzi dobili ti kadrovi, ali su se iz tih misija, uvidevši svoju neučinkovitost, i pre roka vraćali.
Zbog toga mnoga diplomatska predstavništva verovatno još i danas životare, bez valjanih instrukcija o pravcima delovanja nove zemlje i njenih interesa u svetu.
Za izlazak iz ove nemoći, da se poslužimo jednom digresijom, bio bi neophodan uzlet novih diplomata, kao što se, na veliku sreću, upravo sada rađaju uspešni sportisti, koji osvajaju strane izazove, ali su neophodne i nove promene, koje novi ustav svakako nagoveštava. U ovom trenutku one su vezane za odbranu Kosova i ulazak u Evropsku uniju. U svakom slučaju, završen je period Titove i Miloševićeve diplomatije.
Savetnik Evropskog centra za mir i razvoj
Tihomir Đokanović
[objavljeno: 28.10.2006.]
