Izvor: Blic, 20.Jun.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Užička republika
Ako u Maradoninom ludilu ima sistema – i to čvrstog sistema, ipak je Čupavi sedam godina igrao u Italiji – onda u našem sistemu ima ozbiljnog ludila. Na ludilo smo, zapravo, navikli: naše utakmice na Svetskim prvenstvima – pod kojom god zastavom nastupali, a i to je deo ludila – obavezno su zanimljive po svojoj dramaturgiji, po svojim neobičnim tokovima i sumanutim ishodima. Zanimljive su, zapravo, drugima; nama su, uglavnom, bolne.
- To o ludilu znamo. Ovaj put, ipak, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << postoji sistem. I upravo je sistem, dakle – celovita i zaokružena misao kao proizvod sagledavanja sopstvenih ograničenja i protivnikovih mogućnosti – zaslužan i za poraz od Gane i za pobedu nad Nemačkom. Sistem je Antićev proizvod, delo njegovog uma i posledica njegove prakse. Stoga je i njegova odgovornost ogromna, da ne kažem potpuna.
- Želeći da bude savremen, Antić je protiv Gane napravio pometnju. Ideja je zvučala dobro – sa dva napadača i dvojicom bočnih, apsolutno sposobnih da daju gol, sa čvrstim osiguranjem u vidu dvojice centralnih defanzivaca i pouzdanom zadnjom linijom, Antić je, na izvestan način, ponovio recept odnedavno uspešan u Evropi, a zapravo poznat još iz sredine sedamdesetih. No, ako u prvoj šestorici pred golmanom ima koncentrovani kvalitet, četvorica napred jesu polovičan izbor. Jednostavnije rečeno, Pantelić i Žigić u kombinaciji ne funkcionišu odlično i pouzdano, nego samo povremeno i ne više nego pristojno. Pantelić se vratio svojoj srljatorskoj srčanosti kojom obilato nadoknađuje prosečno umeće, a Žigić je, sa njim u tandemu, jednostavno predvidljiv koliko i spor. U takvoj postavci, Krasić i Jovanović lako bivaju udvojeni: napred im se ne otvara nekakva ozbiljna mogućnost, a Antićevu ideju o „strpljivosti", u prvoj su utakmici, Ivanović i Kolarov čitali kao „ostajanje na svojoj polovini", te su Lane i Krasa lako usmeravani na zamajavanje po uglovima pod pretnjom dva para protivničkih nogu. Ideja o pridodavanju Stankovića i Kuzmanovića kroz sredinu nije imala prolaz, jer su njih dvojca bili vezani Rajevčevom jakom sredinom. Ukratko, Antara se protiv Gane za..b’o.
- No, njegova je vrednost – i to je taj sistem igre i mišljenja – u tome što je sve svoje greške ispravio. Lišivši se izlišnog Pantelića, omogućivši Žigiću da bude direktna transimsija povratnih lopti posle Stojkovićevih ispucavanja (ne kao protiv Gane, prebacivanjem sredine iz zadnje linije koja je pak ostajala na svojoj polovini), podizanjem praga odbrane visoko, te davanjem obaveze Kolarovu i Ivanoviću da budu tamo gde, posle ulaska u sredinu, više neće biti Krasića i Jovanoviću – tom, dakle, revizijom sistema, Antić je nametnuo višak obaveza Fridrihu i Mertezakeru, pa i Lamu i Švajnštajgeru. To je proizvelo za Nemce neverovatan broj faulova, što će reći – žutih kartona. Drugačije rečno, ono što se već naziva „srpskom uspavankom" u kombinaciji sa frontalnim pritiskom, sporost i tvrdoća, tmasta tenkovska sredina uz podršku lake artiljerije spreda i pozadi, Nemcima je postalo domaći zadatak. Ili, kraće – mi bismo onaj gol postigli sve i da arogantni cinik Miroslav Klose nije isključen. Kao što bismo postigli još jedan i da je Podolski pogodio penal.
- Antić je, dakle, bio savremen, ali je bio i utemeljen u svojoj selekciji igrača.
- Domen ludila pripada neverovatnim budalaštinama Lukovića i Kuzmanovića u prvoj, te Vidića u drugoj utakmici. Baš kao što Stojkovićeva odbrana pripada istom ludilu, ali onoj pozitivnoj strani mentalnog sklopa tima. Ludilo je i Lanetov gotovo neinteligentni gest sa preskakanjem ograde i upadanjem u kanal – osim što je mogao slomiti nogu, u povratku ga je umalo sačekao sudija sa kartončićem u ruci. Sreća da se beše umorio od posezanja za zadnjim džepom.
- I baš taj gest pripada našoj besmislenoj potrebi da od fudbala neprestano pravimo ono što on nije. Jer, fudbal je igra, umetnička forma, posao, sport – a na velikima takmičenjima i stvar nacionalnog prestiža. Ali, zaboga, ne i nacionalnog ludila. Antićev tim zove se Reprezentacija Srbije, i tome nije potreban dodatak u vidu viška nacionalnog osećanja. Kod normalnog sveta, osećanje pripadnosti se podrazumeva; nesigurni, čini se, imaju potrebu da toj stvari daju metafizički karakter. Biti odličan fudbaler jeste stvar sasvim merljiva. Biti odličan Srbin znači biti odličan fudbaler, a ne odličan pripadnik nacije. Jer, većina tih što se busaju u svoje nacionalno odlikaštvo, u svojoj nesigurnosti potvrđuju staru Ciceronovu istinu – jasne stvari postaju sumnjive tek izvođenjem dokaza. I da ne govorimo o tome da Srbija nije isto što i Srbi: ovde, naime, žive razni ljudi. I navijaju za Srbiju. To što oni na levoj obali reke-granice ne vole svoju zemlju, nego obožavaju našu, jeste njihova stvar. I onog malog sa cvikerima.
- Antićeva Užička Republika, odbranila se, za razliku od Titove. Lično mislim da je on hteo Nemcima smestiti i drugi gol – otud takve, uostalom odlične, izmene – ali ga mentalni sklop tima nije sledio. A nije ni ubacio Bambija. Ideja da konačno pobeđujemo Nemce, učinila je da se defanziva pretvori u čisto odbranaštvo, kao i da udeo sreće postane veći nego što je neophodno.
- Srbija je maturirala iz fudbala, i sada je spremna da upiše univerzitet. Svedodžba je potpisana i overena, zna se kada je prijemni i ko je u komisiji.
- A meni neka bude dopušteno da se i dalje plašim kengura.
