Izvor: Vesti-online.com, 24.Sep.2011, 19:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Užička republika, sedamdeseti jubilej
Od 24. septembra pa sve do 29. novembra 1941. godine trajala je Užička republika, prva slobodna teritorija u okupiranoj Evropi. Za današnju Srbiju ova činjenica izgleda nije mnogo važna pošto će 70 godina Užičke republike biti obeleženo skromno.
Do kraja godine u Muzeju će konačno osvanuti postavka Užička republika, u kojoj će biti zastupljeni i partizanski i ravnogorski pokret.
Nikola Gogić, direktor muzeja, rekao je za B92 da je žalosno što značajni >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << jubilej u borbi protiv fašizma i značaj prve slobodne teritorije, država Srbija nije iskoristila za okupljanje bivših saveznika, a posebno turista iz zemlje i inostranstva.
"I da se napravi akademija i da se napravi parada, ovde, vojnih jednica, jer ovde je bila parada, pored Moskve i Kujbiševa, jedno je u Užicu 41. godine bila vojna parada. I niz drugih manifestacija, da jednostavno kažemo ovom svetu da smo mi bili ona snaga, koja je pobeđivala fašiste", kaže Gogić.
I dok je u vreme socijalističke Jugoslavije svaki jubilej Užičke republike obeležavan posebnim programom na glavnom gradskom trgu pred spomenikom Tita, to je sada prošlost. Njegova bista odavno je sklonjena i sada je pored muzeja, a grad je iz svog naziva izbrisao Titovo ime.
Slavko Vukosavljević
(Odlomak)
A na Kadinjači breze su vitke
k'o borci ranjene legle uz breg.
Tišina, tišina, zatišje bitke,
na suve usne kaplje sneg.
…
Komandantovu pogledaj ruku -
pod njom bataljon i ceo breg;
sve bliže, sve jače topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.
- Prva četa, tamo kod breze!
Druga levo, na prevoj, niže.
Prateći vod - šumi polako.
Pozadi desno mitraljeze.
Dobro je, drugovi. Tako, tako..
On je polako spustio ruku.
Namah je zamuk'o breg,
samo što napred topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.
I napred upro bataljon oči
- tako se gleda s' burom sve jačom -
k'o da će sada ćutke da skoči
zajedno s' brdom, s' Kadinjačom
A tamo dole, još daleko,
crna se zmija okukom povi
i s' čudnim mirom reče neko:
- Pazi, tenkovi!
I k'o da tiho niz polja bela
uz odjek topova što nebo riju,
topao kao krv iz tela
poteče šapat u Srbiju:
- Evo, ja ovde, drug u blizini
i ovo brdo i tišina -
da li je tako, il' mi se čini -
sve je to sada Domovina!
Znam da čete Sandžaku žure
a nama ko zna šta se sprema;
evo Nemaca, tenkovi jure,
a bombi nema!
I nije čudo, nije čudo -
običan taster za to je malo -
srce dečaka uvek budno
Srbiji što je otkucalo:
- O, čujte čete u daljini,
budući ljudi, zemljo nova,
da li je tako il' mi se čini -
svi ste kraj našeg rova!
Kažite - tu smo!
Kažite - jesmo!
Kažite budući,
Kažite živi!
Dižite pesti, poleti pesmo,
pođite, sunca, na oblak sivi!
Vadite, ljudi, srca iz grudi!
O, kaži i ti, bar šapni, mama:
- Svi smo sa vama!
Al' stroj se ceo diže i krenu;
pognu se, jurnu i dečak bled
jer komesarov krik ga prenu:
- Napred, napred!
I sve najednom promeni lik,
poče da tamni, da čili dan
i sve se stopi u zov, u krik,
prigušen, dalek, k'o tuđ a znan:
- Za nove dane - da svima svane!
Da ove staze pošteni gaze!
Da više nema groba do groba
ni gladi pokraj kućnoga plota,
da nema tame, da nema roba,
da bude toplo od života!
U cevi ljubav,
mržnju i jed -
napred,
napred!
...
Rođena zemljo, jesi li znala
- tu je pogin'o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej'o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al' nikad neće - Kadinjača!
Nastavak na Vesti-online.com...
