Izvor: Politika, 18.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uzbudljivo, ironično
"Moja domovina – sedam snova", po motivima antičkih tragedija iz "tebanskog ciklusa" u režiji Nikite Milivojevića
Predstavu "Moja domovina – sedam snova" čini sedam fragmenata do čijih se pojedinačnih motiva, značenja, tekstova, inspirisanih likovima i događajima iz Eshilove "Sedmorice protiv Tebe", Sofoklove "Antigone", "Kralja Edipa", "Edipa na Kolonu" i Euripidovih "Feničanki", došlo putem autorskih radionica. Može se reći da ova predstava pripada heterogenom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << polju savremenog, postdramskog teatra, zbog odsustva linearnosti narativa, fleksibilnosti u postavci likova, stilske različitosti u igri, autoironije, ambijentalnosti prostora izvođenja (predstava se u okviru Belefa igra ispred zgrade SIV-a, što je bitno značenjski nadgrađuje).
Fragmenti scena su ostvareni onirički, između sna i stvarnosti, manirizma i realizma, odlazeći na momente i u veoma ekspresivnu formu groteske. Motivi mržnje i bratoubistva se iz scene u scenu ponavljaju, postajući neka vrsta stravičnih rituala, jezivih konstanti u istoriji civilizacije. Fragmente likova Antigone, Ismene, Eteokla, Polinika i Hemona, kao i članova hora, igraju različiti glumci koji međusobno menjaju uloge (Danijela Ugrenović, Ana Franić, Anđelika Simić, Jelena Ilić, Milivoje Obradović, Vladimir Ćirković, Damjan Kecojević, Ivan Đurić), dok Edipa i Kreonta igra po jedan glumac (Miodrag Krivokapić i Nenad Pećinar), što se može interpretirati i metaforično (vlast ostaje esencijalno ista, dok se njene žrtve smenjuju). Likovi, moderno i stilizovano obučeni, prevashodno su oblikovani kao tipovi, nekakve petrificirane figure, čime se u totalu, posebno u kombinaciji sa ritualnošću igre, efektno postiže značenjska univerzalnost. Kreont je, na primer, prototip mehanički krutog vladara, apsolutno opčinjen svojom društvenom pozicijom, jednim nerealnim odrazom. Edip je stalno prisutan na sceni, ali u senci, kao neka vrsta konstantne pretnje, ili opomene, i on tek u epilogu progovara, nenametljivo mudro, očigledno umoran i rezigniran, čime se svedeno, a veoma jasno oblikuje fakat užasa njegovog iskustva.
Posebnu vrednost predstave čini niz autentičnih scenskih rešenja, koja impresioniraju na više nivoa. Ilustrativna u smislu spektakularnosti forme, ali i relevantnosti značenja jeste scena u kojoj se braća Polinik i Eteokle fizički obračunavaju, viseći na sajlama, sa vrha veoma visoke govornice koja simbolizuje moć i nedodirljivost vladara. U drugoj situaciji Kreont, kao neki novi lider, na engleskom jeziku koji niko ne razume ali svi odobravaju, izgovara iste gomile klišea koje je ranije govorio i na srpskom, o boljoj budućnosti i prosperitetu države. Na taj način se jasno scenski ostvaruje ideja da se priroda vlasti suštinski ne menja, možda se modifikuje njena fasada, ali smisao ostaje bolno isti: vođenje politike je nepromenljivo manipulativna, psihotična borba za moć.
Veoma zanimljiva je i scena koja donosi jednu artificijalnu, karikaturom izoštrenu repliku na savremene televizijske kvizove, i istovremeno problematizuje prirodu zla, pri čemu autori sugerišu opciju da je čovek u osnovi nasilno biće, čiju je instinktivnu svirepost lako zloupotrebiti. Dok se predstavnici hora tu brutalno iživljavaju na bespomoćnoj žrtvi, emituje se dirljiva, klavirska, minimalistička muzika koja efektno ističe tu kolektivnu surovost, dajući emotivno otrežnjujući komentar, značenje kojeg oni definitivno nisu svesni.
Predstava je u osnovi postavljena ironično. Smisao njenog naslova je suprotan od njene suštine, on je neka vrsta inicijalne teze koja se preispituje i koja biva dekonstruisana. "Snovi" se razotkrivaju kao košmar, a "domovina" kao pseudopatriotska konstrukcija (termin "domovina" u principu pripada diskursu prošlosti, te ga u tom smislu treba razumeti ironično). "Moja domovina – sedam snova" Nikite Milivojevića je uzbudljiva i vrlo osobena predstava koja brutalnosti antičkih mitova tretira kao cirkularne situacije u istoriji ljudskog društva, nudeći pri tome mnoštvo bitnih ideja u kontekstu problematike opsesije moći, činjenja nasilja, kao i pokušaja da se suprotstavi sveprisutnoj radikalnosti zla.
Ana Tasić
[objavljeno: 18.07.2006.]
