Izvor: Kurir, 26.Apr.2010, 10:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uz narod
Proleće u Srbiji izmamilo je slavuja da svojom raskošnom pesmom najavi bolje dane. Pevajući, iz spokoja svoga gnezda, ugleda orla, koji se lepršajući snažnim krilima uputi put plavih nebeskih visina, nedostižnih slabašnom slavuju. Prekidajući pesmu, slavuj se obrati orlu:
„Šta bih dao da sa te visine mogu bar jednom da osmotrim ovu prelepu dolinu i šumu ovu u kojoj pevam! Ti sigurno bolje vidiš nebesku lepotu nego sve druge ptice. Dostojan si, orle, da te nazovu carem svih >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << ptica! „
„E moj slavuju, baš si sasvim prost i ništa ne znaš. Zar ti misliš da se ja tako visoko penjem za ljubav nebeske lepote? Ja to činim kako bih lakše opazio kakvog zeca, kornjaču ili fazana na zemlji! „
Umukne slavuj pa pomisli:
Neka te od sada hvali ko hoće, ja baš neću kada znam da ti i na takvoj visini ni o čem drugom ne misliš no o sopstvenom trbuhu! „
Ovu prelepu narodnu basnu od zaborava je sačuvao veliki Dositej Obradović dajući uz nju sledeće naravoučenije:
„Da bedni prosjak i ubogi siromah ni o čemu ne misli do kako će utoliti svoju glad i praznu utrobu zadovoljiti, niko se tome neće čuditi, ali gospodin čovek u dostojanstvu i izobilju o tom uvek da misli i u tome da nalazi zanimanje, zabavu i blaženstvo - kakvo je bedno srce, kakva je niska i rđava duša! „
Srbija je svakako zemlja orlova, koja ovu veličanstvenu pticu ima i na svome grbu. Ali, sudeći po ponašanju nekih moćnika kojima sekira upadne u med, a zadnjica u fotelju, Srbija je i zemlja lešinara. Koliko je puta narod upro svoje gladne oči u nekog mladog orla koji je hrabro i odlučno poleteo iz svoga gnezda, praćen aplauzima i pokličima. Očekujući da kada dosegne neslućene visine ne zaboravi u kom se gnezdu ispilio i sa koje vrleti i litice se otisnuo u svet, hrabrili su ga i sokolili, bodrili i podržavali, nadajući se da u novom jatu neće zaboraviti svoje ptiće u zavičaju.
Nažalost, nebrojeno puta su se pojedini orlovi već tokom prvog leta pretvorili u lešinare, kupeći novčanike od očarane publike. Još je gore što su takvi lešinari uz sebe uvek imali svoje lokere, cajzlove i slavuje, koji su narod uspavljivali pesmom hvaleći letačke bravure orla koji se hrabro održava na olujnom nebu uprkos nepovoljnim vetrovima. A odozgore, sa te visine, oči grabljive ptice uperene su samo ka plenu.
Na toj visini teško da se čuje glas naroda, koji takođe zna da peva: „E moj orle, pun si snage, pun si sile, al’ iz jaja ti se ležeš kao pile! „
Zato ko god ikada poleti, neka na umu ima reči nezaboravnice proslavljenog vojvode Živojina Mišića:
„Iz naroda sam ponikao, on me je načinio ovim što jesam, moram se pokoravati njegovoj volji i služiti mu do poslednjeg daha! „
Samo takvi koji su uvek uz narod i sa narodom mogu leteti. Danas najbolje lete oni koji sa obe noge čvrsto stoje na zemlji i kojima velika visina nije pomutila razum. Onaj ko u vremena teška nije uz narod takođe mora da odleti. Iz fotelje!
