Izvor: Blic, 06.Okt.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uz iskonske zvuke
Vojislav - Voki Kostić, koji se upokojio pre neki dan, spada među one Beograđane koji su davali posebni kolorit našem glavnom gradu. Nema susreta sa njim da nije prosipao duhovitosti kao iz nekog roga humornog izobilja.
Osobenost te duhovitosti je samoironija. Samoironičan je bio prema svojim najbližima, rođacima i prijateljima, a najviše prema sebi. Ja sam mu bio i jedno i drugo - blizak prijatelj i daleki rođak. Izračunah jednom da mi je ujak, pred geneološkim stablom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << moje porodice na ženskoj strani (koja visi u Vokijevom stanu), a koju je izradio, ne držeći ruke u džepovima posle penzionisanja, njegov rođeni stric Vojislav Kostić (u mojoj porodici poznat kao uja-Voka), predratni general, po kome je Voki dobio ime.
Kad je Olivera Vučo menjala svoje ime i uz pomoć ličnog imena svoje majke postala Olivera Katarina, Voki iz pika reče: „Znači da bi trebalo da se od sada, po mami, zovem Voki Smilja". Tetka Smilja je bila vrsni pedijatar, kao što mu je otac bio vrsni seksolog. I sklonosti za proučavanje erotike može biti genetska. Tako je Voki skupljao one figurine tri mala majmunčeta sa pokrivenim očima, ušima i ustima, pre svega ako šakama pokrivaju i znak muškosti. Pred Drugi svetski rat sećam se njegovog starijeg brata, vajara, koga će odneti vihor rata, u kratkoj poseti našoj kući u Kikindi. Sećam se jedino pohvale što sam, kao dete, jabuku nacrtao sa odrazom prozora na ljusci. „Kakva moć zapažanja!", reče.
Vokijeva sahrana ličila je na njega. Ljudi nisu bili uštogljeni. Pre nego što će kovčeg otići u niže odaje kapele, prisutni su šapatom prepričavali anegdote o njemu.
Njegova Vera mi reče dok sam joj izjavljivao saučešće da se Voki pitao da li će taj Joca da me udostoji knjige „Svi moji savremenici", kao što mu je Feliks dao svoju. „Znači bio je pri svesti?" „Do poslednjeg daha. Umro je u sekundi."
Za to vreme odjekivala je njegova prepoznatljiva neobična muzika, urbani doživljaj naših iskonskih tonova i instrumenata. Tu gde obično slušamo neki Mocartov doživljaj tuge, čuo se sasvim sigurno prvi put i zvuk drombulja. Jedan od igrača u nenadmašnoj predstavi na njegovu muziku "Ko to tamo peva", jedva primetno se njihao u ritmu Vokijeve muzike.
