Izvor: Blic, 26.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uvek budni cenzor
Negde tokom sedme decenije prošlog stoleća gledao sam film Easy Rider, kod nas preveden kao Goli u sedlu što, kada se uzmu u obzir svi problemi s razumevanjem ove fraze, i nije bio loš prevod.
Film je u času kada sam ga gledao već bio star neku godinu. Prikazan na jednom od Festova na običnu, bioskopsku publiku čekao je par godina jer je neko, za takve stvari pozvan i brižan, imao sumnji o dejstvu ovakvog filmskog sočinjenija na naše socijalističke građane. Pošto sam i ja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u tu kategoriju, bez ikakvog svoga pristanka, spadao, video sam film kada sam ga video. I bio mi je prilično dosadan.
Uopšte, kada čovek vidi neke filmove koji su svojevremeno izazivali uzbuđenja, zabrane i progone, često se s čuđenjem upita šta je tu moglo biti toliko sporno i zašto su se ta dela uopšte i našla na nečijoj meti.
Pomenuo sam ovaj film, a ne neki od domaćih poput onih o kojima se priča u dokumentarnom filmu Zabranjeni bez zabrane, autora Milana Nikodijevića i Dinka Tucakovića, ne zato što bežim od domaćih tema, već zato što u domaćem slučaju problem estetskog vrednovanja podrazumeva i etičko. Naime, Denis Hoper, kao ni Stenli Kjubrik ili Sem Pekinpo, čiji su filmovi u tadašnjoj SFRJ bili žrtve kriterijuma socijalističkog licemerja - može na FEST, ne može u bioskop - nisu od ovakvog tretmana imali štete a ni koristi, pod uslovom da su uopšte znali šta se s njihovim ostvarenjima i desilo.
S domaćim stvaraocima, pak, priča je bila drukčija. Ovakve zabrane, popularno zvane „bunkerisanje", mogle su imati direktnih posledica i na karijeru i na lični život . Sada ih ocenjivati ne vodeći računa o toj činjenici, nije samo nemoralno prema ljudima koji su imali ozbiljnih problema, već znači odati priznanje mudrosti cenzora.
Film koji mi danas može biti i dosadan nije morao ostavljati isti utisak u drukčijem vremenu i njegova uloga, njegov uticaj je mogao biti bitno drukčijim. Koliko god to gorko zvučalo, cenzor je pobedio; stvari su odložene do časa kada su prestale biti važne.
I nemojmo se tešiti frazama poput one po kojoj istinskoj umetnosti vreme ne može ništa jer tako prihvatamo cenzora kao čuvara vrednosti. I nemojmo misliti da cenzori spavaju ili da su, ne daj bože, pomrli.
Možete li danas zamisliti holivudski film u kojem junak cigaretu koristi kao što je nekada koristio Hemfri Bogart ili kasnije cigaru Klint Istvud?
Nije to isto, kazaće neko. Ovo je briga o zdravlju. U čemu i jeste ceo štos. Cenzor je taj koji se brine o našem zdravlju, fizičkom ili duhovnom, svejedno.
